Wikiversity

Stvarnost, realnost ili zbilja je ono što zaista postoji.^[1] Stvarnost se različito tumači u nauci, filozofiji, teologiji i sl. Fizika obično govori o stvarnosti kao celokupnosti pojava. Filozofija i psihologija radije govore o spoljnoj, fizičkoj stvarnosti, i o unutrašnjoj, psihičkoj ili mentalnoj stvarnosti (predstave, misli, sećanja, snovi), kao i o društveno-političkoj i kulturnoj stvarnosti, koja počiva na interakciji ova dva vida stvarnosti. Teologija i ontologija govore o biću, kao jedinoj stvarnosti koja jeste.

Filozofi razlikuju misli koje odgovaraju realnosti, koherentne apstrakcije (zamislive stvari koje nisu stvarne), i one koje ne mogu biti ni razumno zamišljene. U kontrastu s tim, postojanje se često ograničava samo na ono što fizički postoji.

Realnost se često suprotstavlja onome što je imaginarno, iluzorno, deluziono, san, lažno, fiktivno ili apstraktno. U isto vreme, apstraktno igra ulogu u životu i u akadamskim istraživanjima. Na primer, uzročnost, vrlina, život, i pravda su apstraktni koncepti. Postojanje i realnost apstrakcija su sporni: jedna ekstremna pozicija ih smatra pukim rečima; druga pozicija ih smatra višim vidom istina od manje apstraktnih koncepata. Ovo neslaganje je osnova filozofskog problema univerzalija.

Istina se odnosi na ono što je realno, dok lažno obuhvata ono što nije.

Filozofija adresira dva različita aspekta: prirodu same realnosti, i odnos između uma (kao i jezika i kulture) i realnosti. Ontologija je proučavanje bića, onoga što jeste. Zadatak ontologije je da opiše najopštije kategorije bića i kako su one povezane. S druge strane, filozofske rasprave se bave načinima na koje je realnost zavisna (ili „konstruisana”) od faktora kao što su percepcija, verovanja i druga mentalna stanja, kao i kulture, religije i zajedničkog svetonazora.

Gledište da postoji stvarnost nezavisno od uverenja i opažanja naziva se realizam. Antirealizam je noviji termin za suprotnost realizmu. Raniji je bio idealizam, tako nazvan jer se smatralo da realnost počiva u umu, i da je proizvod naših ideja. Konačno, antirealizam je postao pomodni termin za bilo koje gledište po kome postojanje nekog objekta zavisi od uma ili kulturnih artefakata. Stanovište da je takozvani spoljašnji svet u stvari samo društveni, ili kulturni, artefakt, zvani socijalni konstruktivizam.

Teorija korespondencije tvrdi da „istinsko” poznavanje realnosti predstavlja korespondenciju izjava sa stvarnošću.

Takozvana stvarnost, odnosno svet čula koji nas okružuje i koji smo navikli da smatramo stvarnošću, za islamskog filozofa Ibn Arabija nije ništa drugo nego san.^[2] Naša čula primaju utiske koje razvrstavamo i uređujemo umom, uspostavljajući čvrst poredak stvari. Ova konstruisana tvorevina uma zatim se naziva stvarnošću. Međutim, prema Ibn Arabiju, to nije stvarnost u pravom smislu te reči, odnosno nije biće (arap. wujud) kakvo jeste. Ljudima u svetu čula biće je jednako neprimetno kao što su objekti čula neprimetni čoveku koji spava.

Ovaj svet je tek puki privid: on nema stvarno biće. I to je ono što se naziva uobraziljom (arap. khayal) ... Znajte da ste i vi sami samo jedna uobrazilja. I sve što opažate i kada kažete sami sebi „to nisam ja“, takođe je uobrazilja. Prema tome, čitav svet postojanja je uobrazilja unutar uobrazilje.^[2]

– Ibn Arabi

Međutim, takozvanu stvarnost ne treba smatrati potpuno neosnovanom, jer ona ipak odražava istinsku stvarnost na nivou predstave. Takozvana stvarnost je san, ali ne i puki privid. Ona je oblik javljanja apsolutne stvarnosti koju Ibn Arabi naziva istina (arap. al-haqq). Stoga Ibn Arabi smatra da je stvarnost potrebno protumačiti na pravilan način, baš kao što tumačimo snove.^[2] Promenljivi svet postojanja i nastajanja, sa mnoštvom pojavnih oblika, predstava je koja delimično otkriva i samu stvarnost. Onaj ko je u stanju da spozna ispoljavanje jedne stvarnosti u različitim oblicima mnoštvenosti, dosegao je najdublje tajne sufijskog puta (arap. tariqah). Međutim, ova spoznaja uglavnom ostaje nedostupna većini ljudi koji su uvereni da je čulni svet nešto materijalno i čvrsto. Ibn Arabi primećuje da u pogledu čulnog nema nikakve razlike između sna i stvarnosti jer je „funkcija uobrazilje da proizvodi čulne stvari i ništa više“.^[2]

Irski filozof Džordž Berkli zastupa gledište nazvano subjektivni idealizam, po kome su opaženi predmeti samo ideje u umu. No, on ne tvrdi da je stvarnost „mentalna konstrukcija”; pošto opažaje kreira Bog.

Berkli uviđa da nam čula daju znanje jedino o našim opažajima, ali nas ne obaveštavaju o postojanju neopaženih stvari izvan svesti. Po njemu, ne postoji nikakav razlog da verujemo u postojanje tela izvan svesti. Jer, ne postoji nužna veza između pretpostavke vanjskih tela i naših ideja.^[3] Ono što se dešava u snovima, bunilu i slično, neosporno potvrđuje da je moguće da budemo aficirani idejama bez ikakvih spoljašnjih tela.^[3] Međutim, postoji razlika. Čulne ideje su jače, življe i razgovetnije od ideja mašte. One, takođe, poseduju postojanost, red i povezanost i nisu izazvane nasumce, kao što je često slučaj sa onim koje su posledica ljudske volje, već u pravilnim nizovima ili serijama, "čiji izvanredan spoj dovoljno svedoči o mudrosti i blagonaklonosti njihovog tvorca".^[4] Određena pravila na koje svest od koje zavisimo izaziva u nama čulne ideje nazivaju se zakoni prirode; njih mi saznajemo iskustvom, koje nas uči da su takve i takve ideje praćene takvim i takvim drugim idejama u uobičajenom toku stvari.^[4]

Prema Berkliju, ideje koje Tvorac utiskuje u čula nazivaju se realnim stvarima, a ideje izazvane u mašti se nazivaju idejama ili slikama stvari koje one kopiraju i predstavljaju.^[5] Na taj način, sve što vidimo, osećamo, čujemo ili na ma koji način razumemo, ostaje isto tako sigurno i stvarno kao što je bilo.^[6] Dakle, Berkli ne pobija realno postojanje opaženih stvari, ali pobija postojanje materije.^[6]

Pod stvarnošću i savršenstvom razumem jedno isto.^[7]

– Spinoza

Prema Lajbnicu, ako postoji jedna stvarnost, u biti stvari ili u njihovim mogućnostima, ili samo u vječnim istinama, ta se stvarnost mora osnivati na nečemu postojecem i zbiljskom i prema tome na postojanju nužnog bića, u kojem bit sadrži u sebi egzistenciju i kome, da bi bilo zbiljsko, dostaje već i to, da bude moguće.^[8]

Jedna od Hegelovih poznatijih izjava glasi: "Što je umno, to je zbiljsko; a što je zbiljsko, to je umno."^[9]

Realizam u smislu u kome ga koriste fizičari nije isto što i realizam u metafizici.^[10] Potonji je tvrdnja da je svet nezavistan od uma: da čak i ako rezultati merenja ne postoje pre merenja, to ne zahteva da su oni kreacija posmatrača. Osim toga, svojstvo koje je nezavisno od uma ne mora da bude vrednost neke fizičke promenljive, kao što je pozicija ili momenat. Svojstvo može da bude dispoziciono (ili potencijalno), tj. ono može da bude tendencija: poput načina na koji stakleni predmeti imaju tendenciju da se lome, ili su skloni lomu, čak i ako nisu u stvari polomljeni. Na isti način, od uma nezavisna svojstva kvantnih sistema se mogu sastojati od tendencije da odgovore na određena merenja sa određenim vrednostima sa predvidivom verovatnoćom.^[11] Takva ontologija bi bila metafizički realna, mada nije realna u fizičkom smislu „lokalnog realizma” (što bi zahtevalo da pojedinačna vrednost bude proizvedena sa sigurnošću).

Blisko srodni termin je protivrečna definitivnost (CFD), koja se odnosi na tvrdnju da neko može da smisleno da govori o definitivnosti rezultata merenja koja nisu izvršena (tj. sposobnost pretpostavljanja postojanja objekata i osobina objekata, čak i kada nisu bili izmereni).

Lokalni realizam je značajno svojstvo klasične mehanike, opšte relativnosti, i elektrodinamike; mada je kvantna mehanika pokazala da je kvantno sprezanje moguće. Ajnštajn je to odbacio, predlažući EPR paradoks, ali je to naknadno bilo kvantifikovano putem Belovih nejednakosti.^[12] Ako su Belove nejednakosti prekršene, bilo lokalni realizam ili protivrečna definitivnost moraju biti nekorektni. Neki fizičari osporavaju da su ekperimentalno demonstrirana kršenja Belovih nejednakosti, po osnovi da potklasa nehomogenih Belovih nejednakosti nije bila testirana ili usled eksperimentalnih ograničenja testova. Različite interpretacije kvantne mehanike narušavaju različite delove lokalnog realizma i/ili protivrečne definitivnosti.

Vidi takođe: Kvantna dekoherencija

Kvantni problem uma i tela se odnosi na filozofske diskusije problema uma i tela u kontekstu kvantne mehanike. Budući da kvantna mehanika obuhvata kvantne superpozicije, koje posmatrač ne spoznaje, neke interpretacije kvantne mehanike stavljaju svesne posmatrače u specijalnu poziciju.

Osnivači kvantne mehanike raspravljali su o ulozi posmatrača. Volfgang Pauli i Verner Hajzenberg su smatrali da je posmatrač uzročnik kolapsa. Ovu tačka gledišta, koju nikad nije u potpunosti podržao Nils Bor, je Albert Ajnštajn proglasio mističnim i antinaučnom. Pauli je prihvatio termin, i opisao kvantnu mehaniku kao lucidni misticizam.^[13]

Hajzenberg i Bor su uvek opisivali kvantnu mehaniku u smislu logičkog pozitivizma. Bor se takođe aktivno interesovao za filozofske implikacije kvantne teorija kao njene komplementarnosti, na primer.^[14] On je smatrao da kvantna teorija nudi kompletan opis prirode, mada taj opis nije podesan za svakodnevna iskustva – koja su bolje opisana klasičnom mehanikom i verovatnoćom. Bor nikad nije specificirao demarkacionu liniju iznad koje objekti prestaju da budu kvantni i postaju klasični. On je verovao da to nije pitanje fizike, nego filozofije.

Judžin Vigner je reformulisao misaoni eksperiment „Šredingerove mačke” kao „Vignerov prijatelj” i predložio da je svest posmatrača linija demarkacije koja dovodi do kolapsa talasne funkcije, nezavisno od bilo koje realistične interpretacije. Obično poznat kao „svešću uzrokovan kolaps”, ova interpretacija kvantne mehanike navodi da opservacija svesnog posmatrača je to što dovodi do kolapsa talasne funkcije.

Multiverzum je hipotetični set višestrukih mogućih svemira (uključujući istorijski svemir koji mi konzistentno doživljavamo) koji zajedno sačinjavaju sve što postoji: celokupnost prostora, vremena, materije, i energije, kao i fizičkih zakona i konstanti koji ih opisuju. Ovaj termin je skovao 1895. godine američki filozof i psiholog Vilijam Džejms.^[15] U tumačenju mnogih svetova (MWI), jednoj od glavnih interpretacija kvantne mehanike, postoji beskonačan broj svemira i svaki mogući kvantni ishod se odvija u bar jednom svemiru.

Struktura multiverzuma, priroda svakog svemira unutar njega i odnos između raznih konstituenata svemira, zavisi od specifičnih razmatranih multiverzumskih hipteza. Postojanje multiverzuma je hipotetski razmatrano u kosmologiji, fizicu, astronomiji, religiji, filozofiji, transpersonalnoj psihologiji i fikciji, a posebno u naučnoj fantastici i fantastici. U tim kontekstima, paralelni svemiri se isto tako nazivaju „alternativnim svemirima”, „kvantnim svemirima”, „interpenetrirajućim dimenzijama”, „paralelnim dimenzijama”, „paralelnim svetovima”, „alternativnim realnostima”, „alternativnim vremenskim linijama”, i „dimenzionim ravnima”, između ostalog.

Teorija svega je teorija u teorijskoj fizici koja bi potpuno objasnila i povezala sve poznate fizičke fenomene, i predvidela ishod svakog experimenta koji bi se u principu mogao izvesti. Teorija svega se naziva i finalnom teorijom.^[16] Mnoge kandidate za teoriju o svemu su predložili teoretski fizičari tokom 20. veka, ali ni jedna od predloženih teorija nije bila eksperimentalno potvrđena. Primarni problem u proizvođenju teorije svega je da je teško ujediniti opštu relativnost i kvantnu mehaniku. To je jedan od nerešenih problema u fizici.

Inicijalno, termin „teorija svega” je bio korišten uz ironičnu konotaciju u smislu raznih prekomerno uopštenih teorija. Na primer, pradeda Ijona Tihija, karaktera iz ciklusa Stanislav Lemovih naučno fantastičnih priča iz 1960-ih, bio je poznat po radu na „Opštoj teoriji svega”. Fizičar Džon Elis^[17] tvrdi da je on uveo ovaj pojam u tehničku literaturu u članku u časopisu Nature 1986. godine.^[18] Tokom vremena, ovaj termin se zadržao u popularizacijama kvantne fizike pri opisivanju teorije koja bi ujedinila ili objasnila jednostavnim modelom teorije svih fundamentalnih interakcija i svih prirodnih čestica: opšte relativnosti za gravitaciju, i standardnog modela elementarnih čestica fizike – kojim su obuhvaćene kvantna mehanika – za elektromagnetizam, dve nuklearne interakcije, i poznate elementarne čestice.

Sadašnji kandidati za teoriju svega su teorija struna, M teorija, i kvantna gravitacija petlji.

Glavni članak: Virtuelna realnost

Virtuelna realnost (VR) je računarski simulirano okruženje kojim se može simulirati fizička prisutnost na mestima u stvarnom svetu, kao i u imaginarnim svetovima. Ralno-virtuelni kontinuum je kontinuirana skala između sasvim virtualnog, virtuelne stvarnosti, i sasvim realnog. Kontinuum realnosti i virtualnosti stoga obuhvata sve moguće varijacije i kompozicije stvarnih i virtuelnih objekata. To je bilo opisano kao koncept u novim medijima i informatici, mada se to u stvari može smatrati pitanjem antropologije. Koncept je prvi put uveo Pol Milgram.^[19]

Oblast između dva ekstrema, gde je realno pomešano sa virtuelnim, je takozvana mešovita stvarnost. Ona se sastoji od proširene stvarnosti, gde virtuelno doprinosi stvarnom, i proširene virtuelnosti, gde realno doprinosi virtuelnom. Sajberspejs, svetski računarski sistemi koji se smatraju međusobno povezanom celinom, se može smatrati virtuelnom realnošću; na primer, na takav načini je prikazan u sajberpank fikciji Vilijama Gibsona i drugih. Second life i masovne višekorisničke mrežne igre igranja uloga, kao što je World of Warcraft su primeri veštačkih okruženja ili virtuelnih svetova (koji na neki način nisu potpuna virtuelna realnost) u sajberspejsu.

Na Internetu, „stvarni život” se odnosi na život u realnom svetu. To se generalno odnosi na život ili konsenzusnu stvarnost, u kontrastu sa okolinom viđenom kao fikcija ili fantazija, kao što su virtuelna stvarnost, iskustvo slično životu, sni, romani, ili filmovi. U onlajn kontekstu, akronim „IRL” označava „u stvarnom životu” (engl. in real life), što ima značenje „koji nije na Internetu”.^[20] Sociolozi koji se bave izučavanjem Interneta su utvrdili da će jednog dana, razlika između onlajn i stvarnog sveta možda izgledati „staromodno”, i napominju da su pojedini tipovi onlajn aktivnosti, kao što su seksualne intrige, već napravili potpunu tranziciju do kompletne legitimnosti i „realnosti”.^[21] Skraćenica „RL” označava „stvarni život” (engl. real life). Na primer, može se govoriti o „sastanku u RL” pri obraćanju osobi koju je neko upoznao putem onlajn ćaskanja ili na internet forumu. Isto tako se može koristiti za izražavanje nemogućnosti upotrebe Interneta neko vreme zbog „RL problema”.

• Istina
• Iluzija
• Postojanje
• Virtuelna stvarnost

• Slater, Don (2002). „Social Relationships and Identity On-line and Off-line”. u: Leah A. Lievrouw. Handbook of New Media: Social Shaping and Consequences of ICTs. Sage Publications Inc. str. 533–543. ISBN 978-0-7619-6510-7. 
• Berger, Peter L.; Luckmann, Thomas (1966). The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge. New York: Anchor Books. str. 21–22. Pristupljeno 25. 9. 2016. 
• Jain, S. A. (1992). Reality. Jwalamalini Trust. Arhivirano iz originala na datum 2015. »Not in Copyright« 

• C.D. Broad on Reality
• Video: Animated version of the above with Dr Quantum - Flatland
• Phenomenology Online: Materials discussing and exemplifying phenomenological research
• The Matrix as Metaphysics by David Chalmers Arhivirano 2011-07-09 na Wayback Machine-u