Knowledge Base Wiki

Amen ili amin, (hebr. amen) Neka tako bude! Tako je!^[1][2] Uobičajena reč na početku i završetku molitve.^[1]

Amin je simbol pristajanja i potvrde. Upotrebljen je u Svetom pismu, a nalazimo ga u liturgiji sinagoga i u hrišćanstvu. U Apokalipsi je Amen naziv za Hrista. Reč Amin bliska je izrazu Aum. Oba pojma imaju isto značenje. Potvrda i pristajanje sadrže samog Gospoda.^[3]

Figurativno značenje: „Svršeno!“, odnosno „Gotova stvar.“^[1]

Izražava jednostavno želju, a ne izvesnost. Pre svega znači: izvesno, zaista, sigurno, ili jednostavno: da. U stvari, ovaj prilog je izveden od hebrejskog korena koji znači stalnost, čvrstinu, sigurnost. Reći amin znači dati na znanje da smatramo istinitim ono što je upravo rečeno, kad hoćemo da potvrdimo neki predlog ili da se pridružimo nečijoj molitvi.

Ako potvrđuje neku reč, amin može imati oslabljeno značenje, koje odgovara našem „neka tako bude” (Jer. 28,6). Ali najčešće je to reč koja obavezuje: njom potvrđujemo svoje slaganje s nekim (1 Kor 1, 36 ), prihvatamo neko posl. (Jer. 11,5 ), uzimamo na sebe neku zakletvu i Božiji sud koji će za njom slediti (Br. 5,22). Još je svečanije zajedničko preuzimanje obaveze prilikom liturgijske obnove Saveza (up. Nem. 5,13). U liturgiji ova reč može poprimiti i drugačiju vrednost: ako se obavezujemo prema Bogu, znači da se pouzdajemo u njegovu reč i da se predajemo njegovoj moći i dobroti; ovo istovremeno znači blagosiljanje onoga kome se podvrgavamo (Nem 8,6); ono je molitva koja je sigurna da će biti uslišena (Tov 8,8; Jdt 15,10). Amin tada znači liturgijsko povlađivanje, i zato mu je mesto iza doksologija (1 Dnev 16,36); to je značenje često u Novom zavetu (Rim 1,25; Gal 1,25; 2 Pet 318; Jev 13,21).

Ako je amin povlađivanje kojim se zajednica združuje s onim koji moli u njeno ime, onda ta reč pretpostavlja da se razume njen smisao, kako bi se moglo prionuti uz ono što se čuje (1 Kor 14,16). Osim što je izraz prianjanja, povlađivanja, amin najzad zaključuje pesmu izabranika u nebeskoj liturgiji (Otk 5,14; 19,4), gde se amin združuje sa aliluja. 1)Božiji amin i amin hrišćanima. - Bog se slobodno vezao i on ostaje veran svojim obećanjima; on je Bog istine: to je značenje izraza da je Bog -amin (Is 65,16).

Po njemu zapravo, Bog u celini ostvaruje svoja obećanja i jasno pokazuje da u njemu nema da i ne, nego samo da (2 Kor 1,19 sl). Na ovom mestu Pavle hebrejsko âmēn prenosi grčkom rečju nai, što znači da. Isus ponekad započinje svoje izjave rečju amin (Mat 5,18; 18,3 ...), koja u Jevanđelju po Jovanu biva udvostručena (Jn 1,51; 5,19); tada postupa na način koji je u jevrejskom narodu nečuven; on je, bez sumnje, iz bogoslužnog obrasca, ali kad se njom služi za svoje potrebe, on verovatno transponira proročki nagovještaj „Reč je Jahveova“. On ne naglašava samo da je On izaslanik Boga istine nego i to da su njegove reči istinite. Reč koja se tako najavljuje ima i svoju prethodnu istoriju koja ostaje neizražena, a Amin je toj istoriji samo kraj; a koja druga predistorija može tu biti posredi osim razgovora između Oca i Sina? Isus, naime, nije samo onaj koji govori istinu jer izgovara Božje reči: On je sama Reč Boga istinitog, vrhunski Amin, verni i istiniti svedok (Otk 3,14). Zato se hrišćanin mora sjediniti s Hristom i tako odgovoriti Bogu, ako hoće da bude veran; jedini delotvoran Amin jeste onaj što ga je Hristos izrekao na slavu Božju (2 Kor 1,20). Crkva izgovara ovaj Amin udružena sa izabranicima na nebu (Otk 7,12), i niko ga ne može izgovoriti ako blagodat Gospoda Isusa Hrista nije s njime; zato Biblija završava željom koja je zapečaćena završnim Aminom: željom da ta blagodat bude sa svima. (Otk 22, 21).

• Biblija
• Stari zavet
• Novi zavet