FAIR and interactive data graphics from a scientific knowledge graph

Za ostala značenja, vidi Alfabet (razvrstavanje).

Alfabet predstavlja sistem glasovnog pisma kod koga uglavnom svakom znaku (slovu) odgovara jedan glas, za razliku od slogovnog (silabičkog) pisma kod koga se pojedini slog javlja kao znak. Za sisteme koji pripadaju latinici se obično koristi izraz abeceda, dok se za za ćirilične sisteme koristi izraz azbuka.

Etimologija same reči alfabet je ušla u engleski jezik u srednjem veku od poznog latinskog alfabetum koje je poreklom iz starogrčkog alfabetos-od alfa i beta, prva dva slova grčke azbuke. Postoji mnogo alfabeta koji su danas u upotrebi. Većina njih su linearna pisma, što podrazumeva da se realizuju u linijama. Izuzeci u pisanju su: azbuka za slepe, ručni alfabet, Morzeova azbuka i klinasta pisma drevnih civilizacija Mesopotamije.

Termin alfabet se odnosi na bilo koji pisani sistem koji se služi grafemama za ilustraciju i konsonanata i vokala, iako ne postoji potpuna korespodencija između simbola i zvuka.

Grafema je apstraktna jedinica koja se fizički može predstaviti različitim stilovima glifova. Postoji mnogo pisanih entiteta koji ne čine sastavni deo alfabeta kao što su brojevi, matematički simboli i znakovi interpunkcije. Neki jezici se često beleže pomoću raznih kombinacija logograma koji predstavljaju morfeme ili reči, ali i silabograma umesto alfabeta. Egipatsko hijeroglifsko pismo i kineski karakteri su dva najpoznatija pisana sistema sa uglavnom netipičnom alfabetskom reprezentacijom.

Jezici koji nemaju pismo se, takođe, mogu alfabetski predstaviti. Recimo, lingvistička istraživanja nekog nepisanog jezika (kao što su neki veoma retki jezici američkih Indijanaca) će podrazumevati korišćenje internacionalnog fonetskog alfabeta koji će im omogućiti da zabeleže zvukove koje čuju.

Većina, ako ne i svi jezički pisani sistemi poseduju izvesna sredstva kojima se zvukovno (fonetski) približavaju stranim rečima, uglavnom koristeći urođeni set karaktera.

Glavni članak: Istorija alfabeta

Istorija alfabeta počinje u drevnom Egiptu. Do 2700. godine pre nove ere egipatsko pismo je imalo 22 hijeroglifa za predstavljanje slogova koji počinju bilo kojim konsonantom njihovog jezika, ali su imali i jedan vokal koji su mogli pronaći u govoru urođenika. Ovi glifovi su poslužili kao smernice ka logogramima, za beleženje gramatičkih uticaja i kasnije za transkripciju pozajmljenica i stranih imena.

Premda je egipatsko pismo ličilo na alfabetsko po svojoj prirodi, originalno pismo nije bilo sistem i nikada nije korišćeno za enkodiranje egipatskog jezika. Prema podacima, jedini alfabetski poznati sistem u srednjem bronzanom dobu je proto-sinajsko pismo za koje se veruje da je nastalo u centralnom Egiptu oko 1700. godine pre nove ere od strane semitskih radnika-robova ili za njihove svrhe, ali ne možemo dešifrovati ove rane zapise, pa je njihova prava priroda diskutabilna. Ovo pismo se konačno razvilo u proto-kanaanitski alfabet koji je na kraju uprošćen u feničanski alfabet. Za neke beleške nisu utvrđeni odgovarajući alfabeti, budući da u svim rukopisima postoji nedostatak karaktera za označavanje vokala. Ova rana pojava alfabeta bez vokala se naziva abdžad i još uvek postoji u rukopisima kao što su arapski i hebrejski rukopisi.

Feničansko pismo je bilo prvo važnije fonetsko pismo. Razlikovalo se od drugih pisama koja su bila u širokoj upotrebi time što je imalo dvadesetak različitih slova - pismo dovoljno jednostavno da ga nauče mnogobrojni trgovci. To se suprodstavljalo hiljadama različitih karaktera klinastog pisma i egipatskih hijeroglifa-dva široko rasprostranjena pisana sistema tog vremena. Druga prednost feničanskog pisma je bila to što je moglo biti korišćeno za zapisivanje mnogih različitih jezika, budući da je reči beležilo fonetski.

Feničani su širili ovo pismo, a Talasokrasi su im dozvolili da pismo prenesu preko Mediterana. U Grčkoj je pismo modifikovano da bi se označili vokali. Ovo je bio uspon prvog pravog alfabeta. Grci su znakove koji su postojali u feničanskom pismu, a za koje sami nisu imali odgovarajuće glasove, promenili tako što su im dodelili vrednost vokala. Prvih godina postojalo je više varijanata grčkog alfabeta. Kume forma je prenošena do italijanskog poluostrva gde je omogućila varijantu alfabeta iskorišćenu za beleženje italskih jezika. Jedan od njih je postao latinski alfabet koji se rasprostirao širom Evrope uporedo sa Rimskom imperijom.

Tajvanci su naučili silabičko pismo zvano bopomofo pre nego što su naučili kineske karaktere.

Kompletna genealogija alfabeta:

• kanaanitsko-feničanski (14. vek pne.)
• paleo-hebrejski (10. vek pne.)
• aramejski (9. vek pne.)
• brahmi-indijski(6. vek pne.)
• tibetanski (7. vek)
• kmer-javanski (9. vek)
• hebrejski (3.vek pne.)
• sirijski(2. vek pne.)
• nabatenski (2. vek pne.)
• arapski (4. vek)
• pahlavi (2. vek pne.)
• avestanski (4. vek)
• grčki (9.vek pne.)
• etrurski (8.vek pne.)
• latinski (7.vek pne.)
• rune (2. vek)
• ogham (4. vek)
• gotski (4. vek)
• jermenski (405. godina)
• glagoljica (862. godina)
• ćirilica (10. vek)
• samarićanski (6. vek pne.)
• iberijski (6. vek pne.)
• južnoarapska epigrafija (9. vek pne.)
• geez (5-6. vek pne.)
• meroitik (3. vek pne.)
• hangul (1443. godina)
• zujin (1913. godina)

Termin alfabet koriste lingvisti i paleografičari (istraživači starih rukopisa) i u širem smislu i u užem smislu. U širem smislu, alfabet podrazumeva pismo koje je segmentirano na fonetski nivo, što znači da ima posebne glifove za pojedinačne zvukove, a ne i za veće jedinice kao što su slogovi ili reči. U užem smislu neki stručnjaci razlikuju prave alfabete od druga dva tipa pisma-abdžada i abudžidasa. Sva tri se razlikuju međusobno po načinu na koji se odnose prema vokalima: abdžad ima slova za konsonante i većinu vokala ne obeležava; abudžidas je , takođe, u osnovi konsonantski, ali samoglasnike izražava pomoću dijakritičkih znakova ili sistemskim grafičkim modifikacijama konsonanata. U alfabetima u užem smislu, s druge strane, konsonanti i vokali se pišu kao odvojena slova. Najraniji poznati alfabet u širem smislu je vadi el-hol skript, za koji se veruje da je abdžad, a koji je preko svog naslednika-feničanskg pisma postao preteča modernih alfabeta, uključujući i arapski, grčki, latinski (preko starog italskog alfabeta), ćirilice (preko grčkog alfabeta) i hebrejski (preko aramejskog).

Danas su primeri abdžada arapsko i hebrejsko pismo; pravih alfabeta latinica, ćirilica i korejski alfabet; a abudžidasa tigrinja, amarik, hindi i tai. Silabičko pismo kanadskih domorodaca, takođe, spada u abudžidu i to pre nego u silabičko pismo kako implicira sam naziv , budući da svaki glif koji predstavlja konsonant i koji je modifikovan rotiranjem predstavlja sledeći samoglasnik ( u pravom silabičkom pismu svaka kombinacija konsonant-vokal je predstavljena posebnim glifom). Granice između ova tri pisma nisu uvek jasno određene. Na primer, irački kurdu se piše arapskim pismom koje je uobičajeni abdžad. Ipak, u kurdu pisanje samoglasnika je dozvoljeno i koriste se čitava slova, pa je to pismo pravi alfabet. Drugi jezici koriste semitski abdžad da bi obeležili vokale dijakritičkim znakovima, čineći ih uspešno abudžidama. Sa druge strane, pagspa pismo Mongolske Imperije je u osnovi bazirano na tibetanskoj abudžidi, ali se svi vokali beleže nakon sledećeg konsonanta, pre nego kao dijakritički znaci. U indik abudžidasu se ne beleži kratko a, a neko bi mogao tvrditi da linearni raspored čini ovo pismo pravim alfabetom. Naprotiv, obeležavanje vokala tigrinje abudžida i amarik abudžida se toliko prilagodilo na njihove konsonante da te modifikacije nisu više bile sistemske i moralo se učiti kao slogovno pismo pre nego segmentno. Što je još neobičnije, pahlavi abdžad je na kraju posao piktografsko pismo.

Ovo je primarna klasifikacija alfabeta prema načinu na koji tretiraju vokale. Za tonalne jezike dalja klasifikacija bi se mogla bazirati na njihovom odnosu prema akcentu, iako još uvek nema naziva kojim bi se razgraničile različite vrste. Neki alfabeti ne podrazumevaju u potpunosti zvuk, naročito kada nema veliku funkcionalnu vrednost kao što je u somali i mnogim drugim jezicima Afrike i Amerike. Ova pisma se prema tonu odnose kao abdžadi prema vokalima. Uglavnom se ton izražava dijakritičkim znacima kao vokali u abudžidama. To važi i za vijetnamski (pravi alfabet) i tai (abudžida). U tai alfabetu je ton primarno određen izborom konsonanata, jednoznačno sa dijakritičkim znacima. U polard pismu, abudžidi, vokali se označavaju dijakritičkim znacima, ali način na koji se ti znaci odnose prema konsonantima je uređen tako da obeležava ton. Ređe, pismo može imati posebne znakove za ton kao što je slučaj sa hmong i zuang alfabetom. U većini ovih pisama, bez obzira na to da li se koriste slova ili dijakritički znaci, većinom se ton ne beleži baš kao što se ni najuobičajeniji vokal ne označava u indik abudžidama.

Alfabeti mogu biti poprilično mali. Pahlavi pismo, abdžad, ima svega 12 slova, a može imati i manje. Danas rotokas alfabet ima svega 12 slova. Za havajski alfabet se ponekad tvrdi da je isto tako mali, ali zapravo se sastoji od 18 slova. Dok je rotokas mali alfabet jer ima malo fonema koje treba predstaviti (svega 11), pahlavi je bio mali jer su njegova mnoga slova bila spojena-tako se grafička distinkcija vremenom izgubila, a dijakritički znaci se nisu razvili kao kompenzacija za to kao u arapskom alfabetu-postojalo je pismo koje je izgubilo mnoge distinkcije između oblika slova. Ipak, takve očigledne simplifikacije su činile azbuku komplikovanijom. Kasnije se u pahlaviju više od polovine grafičkih distinkcija tih 12 slova izgubilo i pismo se više nije moglo čitati sukcesivno, već je svaka reč imala posebno značenje i tako je postalo piktografsko kao demotik u Egiptu.

Najveće pismo je verovatno jedna abudžida, devanagari. Kada je pisan devanagarijem, vedski sanskrit je imao alfabet od 53 slova, uključujući i visargu-oznaku za krajnju aspiraciju i specijalna slova, iako je jedno od slova hipotetičko i nije se zapravo ni upotrebljavalo. Hindi alfabet je predstavljao i sanskrit i moderni vokabular i bio je rasprostranjen na 58 kutma slova (slova na koja je dodavana tačka) da bi predstavio zvukove iz persijskog i engleskog. Najveći poznati abdžad je sindhi sa 51 slovom. Najveći alfabeti u užem smislu uključuju kabardian i abkhaz (za ćirilicu) sa 58 i 56 slova, a u istom redu je i slovak (iz latinskog alfabeta) sa 46 slova. Ipak, ova pisma udvajaju slova u digrafe, trigrafe. Najveći pravi alfabet gde je svako slovo grafički odvojeno je verovatno gruzijski alfabet sa 41 slovom.

Silabička pisma obično sadrže 50-400 glifova (iako mura-piraha jezik Brazila zahteva svega 24 slova, ako ne beleži ton, a rotokas svega 30 slova), a glifovi piktografskih sistema obično broje nekoliko stotina do nekoliko hiljada slova. Na taj način je neka mala brojka među brojnim različitim simbolima važan dokaz o prirodi bilo kog nepoznatog jezika.

Nije uvek jasno iz čega se različiti alfabeti sastoje. Francuski koristi istu alfabetsku osnovu kao engleski, ali mnoga slova nose dodatna obeležja. U francuskom se ove kombinacije ne smatraju dodatnim obeležjima. Ipak, u Irskoj, akcentovana slova se smatraju različitim obeležjima tog alfabeta. Neke adaptacije latinskog alfabeta se uvećavaju ligaturama, kao i u staroengleskom. Drugi alfabeti koriste samo osnovu od latinskog alfabeta kao što su havajski ili italijanski alfabet.

Svaki jezik može ustanoviti utvrđena pravila koja će pokrivati odnose između fonema i slova, ali, u zavisnosti od jezika, ta se pravila mogu i ne moraju dosledno poštovati. U savršenom fonetskom alfabetu foneme i slova bi trebalo da se savršeno saodnose u dva smera: da onaj koji piše može savršeno dobro da predvidi pisanje bilo koje reči i to samo po njenom izgovoru, a da govornik može savršeno da izgovori bilo koju reč na osnovu načina na koji je napisana. Ipak, jezici često evoluiraju nezavisno od njihovih pisanih sistema, a pisani sistemi bivaju pozajmljivani za jezike za koje nisu stvoreni. Tako se stvara razlika između slova nekog alfabeta i odgovarajućih fonema nekog jezika, pa se ta razlika menja od jezika do jezika-čak varira i u okviru jednog jezika. Jezici mogu omanuti u postizanju korespodencije jedan prema jedan između zvuka i označenog i to u bilo kom od nekoliko načina:

• Jedan jezik može izraziti datu fonemu sa kombinacijom slova i to pre nego sa jednim slovom. Kombinacije od dva slova se zovu digrafi, a od tri slova trigrafi. Nemački koristi teseragrafe (4 slova). Njih, takođe, koristi i kabardian za jednu od fonema.
• Jezik može istu fonemu predstaviti sa dva različita slova ili kombinacijama slova.
• Neki jezik može neke reči beležiti sa slovima koja se ne izgovaraju, a postoje iz istorijskih ili drugih razloga.
• Izgovor pojedinih reči se može menjati u zavisnosti od okruženja reči u nekoj rečenici.
• Različiti dijalekti jednog jezika mogu upotrebljavati različite foneme za jednu istu reč.
• Jedan jezik može koristiti različite grupe simbola ili različita pravila za različite vrste reči (kao što je japanski hiragana i katakana, silabička pisma) ili različita pravila pisanja reči u engleskom za reči latinskog, grčkog ili nemačkog porekla.

Nacionalni jezici su uglavnom izabrani govori dijalekata nastali jednostavnim povezivanjem alfabeta sa statusom nacije. Pa ipak, sa jednim internacionalnim jezikom i njegovim široko rasprostranjenim dijalektima kao što je engleski, bilo bi nemoguće predstaviti ga sa jednim fonetskim alfabetom u svim njegovim varijantama.

Neki nacionalni jezici, kao što je finski ima poprilično pravilan sistem pisanja sa skoro jedan na jedan korespodencijom između slova i fonema. Glagol u italijanskom koji odgovara pisanom kompitare je nepoznat većini Italijana jer im taj način pisanja skoro nije potreban-u književnom italijanskom se svaka fonema predstavlja na jedan način. Pa ipak, ne izgovara se uvek kao što se piše jer se određena slova izgovaraju na više načina. U književnom španskom je moguće čitati reč na osnovu onoga kako je napisana, ali ne i obrnuto jer se određene foneme mogu izraziti na više načina, ali se napisano slovo tako i čita. Izgleda da francuski ima mnogo manju korespodenciju između pisanja i izgovora zbog takozvanih nemih slova i široke upotrebe nazalnih vokala kao i nebeleženja glasova koji se izgovaraju, ali su njegova pravila izgovora potpuno ustanovljena i predvidljiva sa prihvatljivim stepenom u pravilnosti. Na drugom kraju, ipak, postoje jezici kao što su engleski i irski gde se pisanje mnogih reči jednostavno mora upamtiti budući da njihovo pisanje ne odgovara u potpunosti zvukovima koji se čuju. Engleski se morao prilagoditi velikom broju pozajmljenica iz različitih perioda, pri tom zadržavajući prvobitan način pisanja na različitim nivoima. Pa ipak, engleski poseduje sva pravila kojima se ono napisano može pročitati i ta pravila se uglavnom pokazuju kao zadovoljavajuća. Svi zvukovi govora svih jezika sveta se mogu zabeležiti sa poprilično malim sveobuhvatnim fonetskim alfabetom. Naziv mu je Internacionalni fonetski alfabet.

Neki teoretičari, naročito oni koji se dovode u vezu sa takozvanom školom komunikacije iz Toronta, recimo Maršal Mekluan, Harold Junis, Robert Logan, su proklamovali hipotezu da su alfabeti unapredili i osigurali sposobnost analiziranja, kodiranja, dekodiranja i klasifikacije. Ovo je poznato kao efekat alfabeta, po naslovu Loganovog članka iz 1986.

Teorija podrazumeva da je potreban veći obim apstrakcije za razumevanje relativno malog seta simbola i za njihovu interpretaciju u vidu fonema-ovo je na izvestan način doprinelo razvoju nauka koje ih koriste. Mekluan i Logan su 1977. pretpostavili kao rezultat ovih veština da upotreba alfabeta i fonetskog pisanja stvara uslove koji vode razvoju kodifikovanja zakona, monoteizma, nauke, deduktivne logike, objektivne istorije i individualizma. Prema Loganu " sve ove inovacije, uključujući i alfabet, su nastale na veoma uzanom geografskom prostoru između reka Tigra i Eufrata, Egejskog mora i u veoma malom vremenskom periodu između 2000. godine pre nove ere i 500.godine pre nove ere". Hipoteza je trebalo da otkrije zašto su apstraktne nauke nastale na zapadu nasuprot Kine odakle potiče veći deo svetske tehnologije, po svedočenju Džozefa Nidama.

Alfabetsko pismo je vodilo ka stvaranju brojnog sistema i do otkrivanja nule od strane hindu i budističkih matematičara. Pol Levinson tvrdi u svom delu Tanka ivica iz 1997. da je alfabet olakšao uspon i širenje učenja monoteizma, obezbeđujući mu da na jednostavan način piše o bogu koji je sveobuhvatan, sveprisutan i još nevdljiv. Nasuprot, monoteizam nije uspeo kada je Akenaten pokušao da ga proširi preko hijeroglifa u drevnom Egiptu, niti je uspeo da se održi u mestima kao što je Kina koja se oslanja na ideografski način pisanja.

Alfabet na Wikimedijinoj ostavi