Knowledge Base Wiki

Medvjed
Kodiački mrki medvjed
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia
Koljeno:	Chordata
Razred:	Mammalia
Red:	Carnivora
Porodica:	Ursidae G. Fischer de Waldheim, 1817.

Medvjedi (ijek.) ili medvedi (ek.) (lat. Ursidae), porodica sisavaca iz reda zvijeri (Carnivora). Od davnina ljudi love medvjede koristeći njihovo meso za prehranu i krzno za odeću. Posmatrajući pećinske medvede u potrazi za hranom, ljudi su mogli zaključiti koje vrste bilja su jestive. Svojim delovanjem čovek neprestano doprinosi smanjenju populacije medveda, ugrožavanjem njihovih staništa. Uprkos zakonu o zaštiti medveda, ljudi dalje love medvede, zbog hrane, zaštite imanja i stoke, sportskog lova, i tradicionalne medicine. Ovaj rad ima za cilj da opiše neke od osam vrsta medveda, njihovo ponašanje, razmnožavanje, način života i opstanka u prirodi.

Medvedi su najmlađa porodica mesoždera. Razvili su se tokom Eocena od zajedničkog pretka Miacida, (mesoždera sličnom lasici koji se penje po drveću), pre oko 50 miliona godina. Predak svih današnjih medveda je Ursavus elemensis. Nastao je u Evroaziji pre 18 – 25 miliona godina. Mesožder veličine lisice, lovi po vrhovima drveća, a ishranu upotpunjuje delovima biljaka i insektima. Tokom vremena medvedi su se proširili i na prostore Severne Amerike. Fosilni ostaci ukazuju da su medvedi nekada živeli i u Africi.

Danas je opšteprihvaćeno da postoji osam vrsta iz porodice medveda. Postojala je i deveta – pećinski medved - Ursus spelaeus, koji je izumro krajem poslednjeg ledenog doba pre 10000 godina. Mrki medved nastanjuje prostore Evrope, Azije i Severne Amerike, beli ili polarni medved živi oko Arktika, američki crni medved u Severnoj Americi, crni medved u Aziji, sunčev medved u jugoistočnoj Aziji, medved naočar u Južnoj Americi, usnati medved u Aziji i veliki panda takođe u Aziji.

Veoma snažnog, masivnog tela i nogu, sa krupnom glavom, malim ušima i repom, medvedi su najveći kopneni mesožderi. Telo im je prekriveno gustom dlakom i poddlakom, čija boja zavisi od vrste, i varira od potpuno bele, svetle, ili krem, do crno bele, potpuno crne ili mrke. Imaju po pet prstiju na prednjim i zadnjim šapama, koji se završavaju snažnim, dugačkim kandžama, koje ne mogu uvlačiti. (sl.2) Medvedi hodaju drugačije nego ostale zveri. Medvedi mogu hodati na dve noge i taj položaj zadržati duže vreme. Ipak zbog svoje velike težine oni hodaju četvoronoške, oslonivši se čitavim stopalom na tlo. Medvedi su sporiji nego druge zveri, (lavovi ili vukovi). Trčeći medvedi postižu brzinu od 50 km/h.

Snažna vilica ima sva obeležja mesoždera: veoma snažni očnjaci, karakteristični sekutići i derači. (sl.3). Imaju 32 – 42 zuba, zavisno od staništa i načina ishrane. Nekim vrstama medveda nedostaju gornji i donji pretkutnjaci, a kod kojih postoje, mali su i nisu u funkciji žvakanja hrane. Površine kutnjaka nešto su ravnije nego kod ostalih zveri što ukazuje da medvedi nisu samo mesožderi. Oni su pravi svaštojedi. Jedu sve: od otpadaka i strvina preko bilja, voća, bobica, meda, do ribe i mesa.

Medvedi imaju veoma razvijeno čulo mirisa. Osete miris na daljini većoj od jednog kilometra. Vid im je nešto slabiji, ali razaznaju boje, što im pomaže pri identifikaciji hrane.

Bez obzira na vrstu, mužjaci su krupniji od ženki, ali što je vrsta medveda krupnija, veća je i razlika između mužjaka i ženki. Mužjak polarnog medveda može biti i dva puta veći od ženke, dok je kod sunčevog medveda razlika izmaću mužjaka i ženke samo u težini. Saznanja o dužini života medveda nisu pouzdana. Pretpostavlja se da žive 25 do 40 godina. Medvedi u divljini žive kraće od onih u zoo vrtovima.

Medvedi uglavnom žive sami, izuzev majke sa svojim mladima kao i ženke i mužjaka u vreme sezone parenja. Oni komuniciraju sa drugim medvedima putem oznaka na stablima i raznih mirisnih znakova. Na taj način označavaju svoje prisustvo. Samo u izuzetnim prilikama, medvedi formiraju privremene grupe i to kada se nađe veća količina hrane na maloj površini. Mrki medvedi sa Aljaske skupljaju se na istoj teritoriji u vreme lova na losose, kada lososi plivaju uz reku za vreme mresta. Skorašnja istraživanja pokazuju da Džinovske pande formiraju male grupe, na delu teritorije gde ima hrane u izobilju. Mužjak i ženka mogu živeti na istoj teritoriji tolerišući se međusobno, istovremeno braneći teritoriju od ostalih medveda istog pola. Mladi mužjak napustivši majku obično odlazi na drugu teritoriju, dok mlada ženka često živi na teritoriji svoje majke. Ključ opstanka medveda je u pronalaženju dovoljne količine hrane, koja će zadovoljiti energetske zahteve u skladu sa njegovom veličinom. Prolazeći ogromnim prostranstvom u potrazi za hranom, medvedi posebno dobro upamte delove teritorije na kojoj su pronašli obilje hrane. Medvedi koji žive u regionima sa hladnim zimama,najhladniji period godine provode spavajući, uključujući i Mrkog medveda, Američkog i Azijskog crnog medveda kao i ženke polarnog medveda.

Za većinu medveda parenje je sezonsko. Medvedi koji žive u temperaturnim zonama sa četiri godišnja doba, pare se u proleće posle zimskog sna, dok medvedi iz tropskih regija to čine za vreme suše. Za vreme sezone parenja mužjak i ženka ostaju zajedno do dve nedelje pareći se nekoliko puta, nakon čega se razdvajaju. U zavisnosti od vrste trudnoća traje sedam do devet meseci. Obično ženka okoti jedno do četiri mladunčeta. Kad se rodi, mladunče medveda je manje od ostalih mladunčadi sisara, u odnosu na veličinu roditelja (sl. 4). Ponekad teže svega jedan procenat težine svoje majke. Na primer, novorođena džinovska panda teži samo 113 g. Po rođenju, mladi su slepi, bez zuba i dlake, i potpuno bespomoćni. Hraneći se majčinim mlekom rastu veoma brzo, i goje se. Nakon tri meseca napuštaju jazbinu sa majkom u potrazi za hranom. Mladunčad prestaju da sisaju nakon šest meseci, ali ostaju uz majku dve do tri godine učeći od nje šta da jedu i gde da nađu hranu. Majke ih štite od odraslih mužjaka, jer ih oni veoma često ubijaju. Ženke su polno zrele sa četiri do sedam godina starosti, i tada mogu rađati mlade svakih dve do pet godina. Period kada se medved prvi put razmnožava dolazi ranije kada hrane ima u izobilju, a kasnije kada je količina ograničena.

Nekada je mrki medved bio rasprostranjen po čitavoj Evroaziji i Severnoj Americi. U Evropi, nikada nije živeo jedino na Islandu i na Sredozemnim ostrvima – Sardiniji, Korzici i Kipru. Danas je u zapadnoj Evropi praktično istrebljen, a preostale populacije su male, međusobno odvojene i u nestajanju. Stabilne populacije mrkog medveda održane su u centralnoj i istočnoj Evropi i u Skandinaviji. Ograničena veličina raspoloživog staništa i velik prostor potreban za život svakog medveda, onemogućavaju značajniji rast populacija, zbog čega se ovaj medved svrstava u retke i zaštićene vrste. Mrki medvedi su nekada nastanjivali nizijske šume, poplavne i travnate doline. Vremenom čovek je medveda potisnuo u brdska pošumljena područja. Presudnu ulogu za opstanak medveda imaju belogorične šume (bukva, hrast, kesten), područja gustiša i livada. Posebno je važna mogućnost kretanja medveda u svim smerovima uključujući i zone različitih nadmorskih visina. Medved svake noći traži hranu, a danju se povlači u mirna i gusto obrasla područja gde pravi dnevni ležaj. U proleće posećuje niža područja sa ranijom vegetacijom, a u jesen zalazi u šume sa velikim količinama hranljivih plodova – bukvica, kesten, žir. Zimi se povlači u teško pristupačna i mirna područja radi brloženja. Veoma je važno da medved ima pristup svakom delu staništa, kako životni ciklus ne bi bio poremećen. Najmanja površina staništa za jednog mrkog medveda je 250 km2.

Mrki medved ima zdepasto telo koje se završava kratkim repom, šiljatu njušku, zaobljene uši, snažne vilice, i jake, oštre zube. Većina mrkih medveda ima izrazitu grbu na leđima. Ima strahovitu snagu. Čeljustima može odvući plen težak i do 300 kg. Iako izgleda nezgrapno, veoma je spretan. Može se kretati uspravno na zadnjim nogama, trčati, penjati po drveću i strmim stenama, i dobro plivati. Pošto živi na različitim staništima, tako mu i veličina varira. Većina mrkih medveda teška je između 130 i 300 kilograma. Odrasle ženke mrkog medveda koje žive u Evropi teže prosečno 100 kg, a mužjaci 150 kg, dok pojedini primerci pređu i 300 kg.

Grizli medved i sibirski mrki medved teže između 350 – 400 kg. Mrki medved sa ostrva Kodiak - kodijak je verovatno najveći i može težiti do 800 kilograma, a kada se uspravi na zadnje noge visok je 3,7 m. Tokom godine težina medveda varira, najveća je u kasnu jesen pred brloženje, a najmanja početkom leta odnosno krajem sezone parenja. Telo im je prekriveno dugom dlakom i gustom poddlakom, koja je leti ređa nego zimi. Boja dlake znatno varira od područja do područja. Najčešće je u svim varijantama mrke boje, ali može biti i sivkasta, plavkasta ili skoro crna. Obično su jednobojni Na prstima nogu su kandže koje su na prednjim nogama posebno dugačke ( 5 do 6 cm. ) i snažne. Njima medved raskopava zemlju, trule panjeve i mravinjake, prevrće kamenje, ubija i kida plen.

Mrki medvedi su svaštojedi. Ishrana im varira u zavisnosti od doba godine i teritorije na kojoj se nalaze. Iako spadaju u mesoždere, medvedi oko 95% svojih potreba zadovoljavaju biljnom hranom – jedu bobice, voće, korenje, trave, mladi kukuruz, žir bukve, kesten. Ostatak njihove hrane sačinjavaju beskičmenjaci, riba i strvine većih životinja. Ponekad napada i krupnije sisare – srndaće, jelene, losove. U severnoj Americi ponekad ubije i pojede znatno manjeg Američkog crnog medveda.

Mrki medvedi žive usamljeničkim životom. Oni su strogo teritorijalne životinje. Mužjak se približava ženki samo u sezoni parenja. Često se teritorija jednog mužjaka preklapa sa teritorijom više ženki. Medvedi se pare od kraja maja do polovine jula. Mužjaci tada prelaze velike udaljenosti, međusobno se bore ako se nađu uz istu ženku, a svaki se trudi da oplodi što više njih. Ženka se u jednoj sezoni može pariti sa više mužjaka, pa postoji mogućost da svi mladi iz jednog legla ne budu od istog oca. Mladi se rađaju u sred zime, za vreme brloženja. Mužjak je posebno opasan po mladunce i često ih ubijaju, kako bi podstakli ženku na ponovno parenje. Medved zimu provodi u posebno odabranom i pripremljenom brlogu. Većina brloga u našim krajevima je u manjim šupljinama stena, a manji broj između žila korenja velikih stabala, ili na otvorenom odnosno pod krošnjama velikih stabala. U brlogu medved pripremi udoban ležaj od suve trave, lišća i grančica. U njega se uvuče pre nego što padne sneg, kako ga ne bi odao tragovima. Kada je siguran u svoju bezbednost, zaspi i budi se tek u proleće. To nije pravi zimski san, već više mirovanje, odnosno neaktivnost, pri čemu se mogu vrlo lako probuditi. Neophodnu energiju crpi isključivo iz zaliha sala, zadržavajući telesnu temperaturu na oko 35oC. Skotne ženke u prvoj polovini januara rađaju jedno do četiri mladunčeta mase oko 350 gr. Oni su potpuno slepi i bez dlake. Zavisni su od neposrednog kontakta sa telom majke koja ih greje i hrani mlekom. Mladi sisaju do početka aprila kada napuštaju brlog i slede majku u potrazi za hranom (sl. 6). Sa njom provode prvu godinu života i sledeću zimu u brlogu, a odvajaju se od nje kada se ona ponovo pari. Ponekad, nakon parenja, majka dopušta prošlogodišnjim mladuncima da je prate do jeseni, kada pravi novi brlog gde će okotiti novo leglo. Mrki medved živi povučeno i samo izuzetno može postati agresivan prema čoveku i drugim životinjama, a u tome prednjači severnoamerički medvedi. Evropski mrki medved je mirniji i radije izbegava ljude, ali ženke postaju opasne u vreme odgajanja mladih.

Polarni medvedi se mogu naći širom arktičkog pojasa. Oni ili njihovi tragovi su primećeni sve do severnog pola, ali naučnici smatraju da se najčešće mogu naći na oko 82 stepena severne geografske širine. Južna granica zavisi od količine leda koji se formira preko zime. Ovi medvedi vole da putuju po zaleđenom moru. Oni svake godine posete osrvo St. Lawerence i Labrador. U godinama kada je led dovoljno debeo, putuju čak do Kamčatke i Islanda. Najjužnije prebivaju u Džejms zalivu u Kanadi.

Zajedno sa američkim grizlijem, polarni ili beli medved spada u red najvećih kopnenih grabljivica.Dugačak od 2.5 do 2.8 metara, i težak do 600 kg. a izuzetno do 800 kg. Mužjak može da bude i do dva puta teži od ženke. Zaštitno, spoljno krzno, mlečno bele boje sastavljeno je od šuplje i providne dlake koja prenosi sunčevu toplotu do korena dlake, gde je apsorbuje crna koža. Gusto donje krzno i debeli sloj sala dodatna su zaštita od oštre arktičke klime. Brojne lojne žlezde u koži luče dovoljno masti, tako da mu je dlaka uvek masna pa ne propušta polarnu ledenu vodu do kože. Beli medvedi imaju plovnu kožicu između prstiju, što ih čini odličnim plivačima. Prednjim šapama potiskuju vodu , a zadnje šape im služe kao kormilo. Mogu da plivaju brzinom i do 10 kilometara na čas. Takođe, i na kopnu su veoma vešti i brzi. Po potrebi, za plenom mogu da potrče brzinom i do 50 kilometara na čas. Uglavnom love foke i morževe, ali kada je pronađu, pojedu i strvinu.

Parenje je u aprilu i maju. Skotna ženka kopa brlog u snegu i okoti jedno do četiri mladunčeta. Kada se rode, mladi su veoma mali, teški oko 1 kg. Potpuno su slepi, narednih 40 dana. Majka ih drži uz sebe, obezbeđujući im neophodnu toplotu. Mladi počinju sa uzimanjem čvrste hrane već sa pet meseci, ali sisaju još dve godine. Za vreme prvih par meseci života, mladunci ostaju u iskopanoj jazbini, ali kada dostignu starost oko 3 meseca i težinu oko 10 do 15 kg. spremni su da putuju sa majkom, i da se uče životu u zimskom svetu. Sa majkom ostaju oko dve godine, nakon čega postaju usamljene lutalice.

Procenjuje se da danas ima deset do petnaest hiljada severnih medveda, s tim što ih je najviše, oko šest hiljada, na području kanadskog Arktika. Da bi se sprečilo njihovo istrbljenje preteranim lovom, organizovani su mnogi arktički rezervati.

Džinovske pande žive u oblasti ograničenoj sa nekoliko planina u centralnoj Kini. Nekada su živele i u nižim predelima, ali je čovek svojim delovanjem stanište pande suzio samo na planinsku oblast. Zbog usamljeničkog načina života, čini se da je velika panda ređa nego što inače jeste. Ovaj medved se nalazi među najugroženijim životinjskim vrstama i često se uzima kao simbol ugroženih vrsta, kao i borbe da se one zaštite. Džinovska panda živi u listopadnim i četinarskim šumama bogatim bambusom, na nadmorskoj visini 1500–3500 metara. Te oblasti karakterišu magle i česte kiše tokom cele godine.

Panda je prepoznatljive pojave. Ima crno krzno na ušima, oko očiju i na trupu. Ostatak tela mu je prekriven debelim, belim krznom koje mu održava toplotu u hladnim šumama koje nastanjuje. Visok je od 60 do 90 cm. kad stoji na sve četiri noge, i dugačak od 120 do 180 cm. Mužjaci su uvek veći od ženki i mogu dostići težinu i do 130 kg, dok ženke retko prelaze 100 kg.

Džinovska panda ima jaku čeljust sa velikim sekutićima i uglavnom se hrani bambusovim izdancima. Takođe, hrani se i raznim travama, sitnim glodarima i sl. U zoološkim vrtovima jede bambus, šećernu trsku, pirinač, šargarepu, jabuke i slatki krompir.

Odrasle pande žive izolovane pojedinačno, ali povremeno komuniciraju pomoću mirisnih tragova, krikova i retkih okupljanja. Mladunče ostaje uz majku od jedne do tri godine. Čovek je pandin najveći neprijatenj. U prirodi panda ima malo neprijatelja. To su snežni leopard ili čopor divljih pasa koji lako mogu da savladaju malog medvedića koji se predaleko odaljio od majke. Prosečan život Džinovske Pande je oko 15 godina, dok u zoološkim vrtovima žive preko 20 a nekad i do 30 godina.

Iako je mirna životinja i ne pokazuje agresivnost prema čoveku ni drugim životinjama, panda može da bude veoma opasna ako je isprovocirana ili izneneđena. Kad čuje neuobičajen zvuk počne da beži i napušta teritoriju, ili se penje na najbližnje drvo. Pri susretu sa neprijateljem ispušta kandže i nakosreši vrat i ramena, što ima za rezultat da druga Panda počne da beži.

Džinovska panda je ugrožena vrsta. U divljini, ima ih svega nešto više od hiljadu. Glavni razlog je veoma slab polni nagon, naročito u zatočeništvu. Organi za reprodukciju većine ženki u zatočeništvu loše funkcionišu. Zoolozi su utvrdili da samo jedna od tri ženke može doneti na svet mlade. Istovremeno samo deset od sto mužjaka, u istim uslovima, ima ljubavnu želju. Zbog toga se pribegava veštačkoj oplodnji. Stručnjaci ukazuju na to da se samo jedna desetina pandi pari prirodnim putem, dok se kod ostalih vrši veštačka oplodnja.

Medved retko napada čoveka, osim kada se iznenadi i oseti ugroženim. Postoje određene preporuke šta učiniti kada bi se sreli sa medvedom.

Nemojte iznenaditi medveda

Dok se krećete područjem medveda sa gustom vegetacijom, budite dovoljno glasni kako bi vas medved čuo na udaljenosti oko 30 m. Ako se krećete tiho možete se naći unutar prostora medveđe sigurnosti. Medved se može osetiti ugroženim i videti aktivnu odbranu kao jedini izlaz, posebno ako se radi o medvedici sa mladima.

Ne prilazite medvedu niti bežite od njega

Medvede posmatrajte iz daljine a pogotovo majku sa mladima. Sklonite se sa puta medvedu koji se kreće prema vama. U slučaju iznenadnog bliskog susreta, nemojte bežati, već omogućite medvedu da se povuče. Bežanje može podstaći medveda da vas progoni.

Kako prepoznati da ste na teritoriji medveda?

Potražite: Otiske šapa u prašini, blatu ili snegu. Otiske medveđih šapa je lako razlikovati od drugih životinja. Široki su 10 do 15 cm, sa pet prstiju i kandži. Prednja šapa je kraća od zadnje

Kad ne bi imao kandže, otisak zadnje šape bi podsećao na otisak bose noge čoveka.

Oznake na stablu: Medvedi se češu o kore stabala, ostavljajući mirise kao znak svoga prisustva. Potražite i paralelne ogrebotine od kandži i do 2 m u vis.

Tragovi na mestu hranjenja: Obično je lišće razgrnuto na široj površini, naročito ako medved traži bukvice. Na mrtvim životinjama uočite ogrebotine od kandži i zubima izvrnutu unutrašnju stranu kože.

Dnevni ležaj: Preko dana medved se odmara iza nekog većeg stabla ili grma. Može se videti kako je otklonio lišće sa tla od 50 do 90 cm.

Zimski brlog: Medved provodi zimu u šupljinama stena ili pod korenjem velikih stabala. Brlog obično sadrži ležaj od suve trave, lišća i grančica. Ulaz je obično uzak.