Type a search term to find related articles by LIMS subject matter experts gathered from the most trusted and dynamic collaboration tools in the laboratory informatics industry.
Sabotaže u Srbiji u Drugom svetskom ratu su tokom 1942-1943 vršili četnici Draže Mihailovića, ali su njihovi učinci bili neznatni. Tokom 1941. i 1944. godine, diverzije su uglavnom vršili partizani.
Za četničke diverzije koristi se i naziv bitka za snabdevanje, jer je cilj bio prekid snabdevanja nemačkih trupa tokom bitke za Afriku. U pustinjama Libije i Egipta u drugoj polovini 1942. i u prvoj polovini 1943. godine vođene su žestoke borbe između Saveznika i nemačkog Afričkog korpusa, pod komandom maršala Romela. Najkraći put za snabdevanje nemačke vojske u Africi išao je preko Srbije, prugom Beograd - Solun. Neki publicisti smatraju da je zahvaljujući četničkim diverzijama kapitulirala Romelova armija u Africi.[1]
No, četničke sabotaže nisu ozbiljnije ugrozile nemačke komunikacije, Saveznici nisu bili zadovoljni, a odmazde su bile surove. Najkasnije do sredine 1943, Mihailović je obustavio sabotaže protiv Nemaca, uprkos Britanskim apelima da pomogne savezničku borbu.
Početkom 1943. u Savezničkim rukovodstvima pojavile su se sumnje u četnički otpor Osovini. Značaj komunikacijama kroz Srbiju znatno se povećao sa iskrcavanjem u Italiji 10. jula 1943. Saveznici su uz pomoć svojih 11 misija u Srbiji pokušali da pojačaju sabotaže. Pošto nisu naišli na saradnju četnika, uskratili su im podršku, i 1944. počeli da pomažu isključivo partizane.
Uspešna saradnja Saveznika i partizana je krunisana je zajedničkom operacijom „Ratweek“ početkom septembra 1944. Uspeh ove operacije stvorio je velike teškoće nemačkoj Armijskoj grupi „E“ tokom njenog četvoromesečnog probijanja iz Grčke do Panonije.
Komunističke grupe su početkom jula 1941. presekle telegrafsko-telefonske veze na pruzi Niš - Leskovac; u Beogradu je 4. jula presečen glavni vod Beogradske radio-stanice; udarne grupe u Beogradu izvršile su „mnoštvo demonstrativnih i sabotažnih akcija" (paljenje štampe, zapaljena je garaža „Prišić", presecane ptt veze, paljeni nemački kamioni, izazvan požar u garaži „Ford" u Grobljanskoj ulici, paljeni vagoni sa senom na železničkoj stanici itd.). Komesarijat unutrašnjih poslova Milana Aćimovića registrovao je u julu 220 sabotaža.[2]
Nemci su u toku avgusta registrovali 242 diverzije na urede, žandarmerijske stanice, železnice, telefonske vodove, rudarska i privredna preduzeća. Dotadašnji gubici u ljudstvu iznosili su 22 ubijena vojnika i 17 ranjenih. Prvih dana septembra nemački gubici višestruko su se uvećali.[3]
I kasnije tokom ustanka u Srbiji, septembra i oktobra 1941. godine najveći broj sabotaža protiv Vermahta su činili partizani, o čemu svedoči izveštaj Vrhovne komande u Kairu jugoslovenskoj vladi:
Ljudi u šumi: u šumi se nalaze uglavnom četiri grupe i to:
a) Ostaci regularne vojske pod komandom brigadnog generala Ljube Novakovića i generalštabnog pukovnika Draže Mihailovića; Koliko je nama poznato, dosad ovi odredi nisu stupili ni u kakvu borbu sa okupacionim trupama i rezervišu se za pogodan momenat.
b) Četnici su podeljeni u dve grupe i to: — Četnici vojvode Koste Pećanca i — Stari četnici Kosta Pećanac prišao je generalu Nediću ...
v) Pljačkaši... (odnosi se na razne kriminalce — nap.).
g) Najmnogobrojnija grupa je komunistička... Ovi komunisti uglavnom su izvršioci svih dela sabotaže koje su izvršene dosada... Sve ove sabotaže uglavnom vrše na noćne vozove, pošto uglavnom noću prolaze Srbijom vozovi natovareni ratnim materijalom i nemačkom vojskom.[4]
– Izveštaj Vrhovne komande jugoslovenskih trupa u Kairu emigrantskoj vladi od 15. oktobra 1941. godine
17. avgusta 1942. godine Draža Mihailović je naredio Dragutinu Keseroviću da vrši sabotaže u blizini muslimanskih sela pod maskom partizana:
Pošaljite trojke u blizini turskih sela da odšrafljuju šine na krivinama da bi došlo do prevrtanja vozova sve pod firmom komunista.[5]
Istog dana general Mihailović je naredio majoru Radoslavu Đuriću, komandantu Južne Srbije, i Milenku Reljiću, komandantu u niškom kraju, da vrše sabotaže na bugarskoj teritoriji, prerušeni u partizane:
Šaljite trojke da na bugarskoj teritoriji, a u blizini sela koja nisu srpska, skidaju šrafove na krivinama i izazivaju iskliznuće vozova to važi sve pod firmom komunista za Vaš i Reljićev reon.[5]
17. avgusta 1942. godine Draža Mihailović je naredio svojim komandantima u Srbiji da odmah organizuju obaveštajnu službu na železničkim stanicima:
Uzeti železničare za dobru nagradu ali tako da se međusobno ne znaju. Sravnjujte njihove dnevne izveštaje. Dnevno dostavljajte meni izveštaje o svima vojnim vozovima odakle i koga dana i u kom pravcu idu i šta nose kao trupe, topove, municiju hranu i koliko svega toga po broju i po vagonima. Ovaj posao veoma važan i hitan. Ne žalite niti truda niti novca.[6]
Početkom septembra 1942, Draža Mihailović je naredio inženjeru Tomaševiću u Beogradu da kvari vagone i lokomotive:
Potrebno je da najpoverljiviji železničari preduzmu sabotažu na železnicama. U mazalice na točkovima neka stavljaju loptice od voska u čiju sredinu sasuti šmirgl-prašak. Ovaj zariba osovine te se vagoni izbacuju iz upotrebe. Kvar se dešava na pruzi, te se ne može uhvatiti učinilac. Što veći broj vagona i lokomotiva oštetiti.[7]
Uoči presudne bitka kod El Alameina, učestali su britanski zahtevi za prekid nemačkog snabdevanja. 25. septembra 1942. jugoslovenski premijer Slobodan Jovanović uputio je Draži Mihailoviću zahtev za prekid nemačkih komunikacija od Beograda ka Solunu:
Preduzmite sabotažu najvećeg mogućeg obima u cilju da se što više omete dotur materijala ka Solunu. Ovo je od naročite važnosti za opštu savezničku stvar.[8]
Istovremeno je britanski Komandant na Srednjem Istoku general Harold Alexander poslao generalu Mihailoviću lično telegram u kome je tražio da napadne neprijateljske komunikacione linije u Srbiji,[9] ali ostao je nezadovoljan učinkom:
U svojim nastojanjima da potakne Mihailovića na pozitivnu akciju, vrhovni zapovjednik za Bliski istok izvršio je još jedan, posljednji, pokušaj. U rujnu 1942. poslao je Mihailoviću preko Hadsona brzojavku sa zahtjevom neka poduzme sve što može da bi napadao na osovinske komunikacije. Vilson je svoj zahtjev obrazložio tvrdnjom da bi neprestani i uporni napadi na te linije znatno oslabili neprijateljev ratni napor na Balkanu. U studenom je taj zahtjev potkrijepljen brzojavkom koju je Mihailoviću poslao predsjednik jugoslavenske vlade, ali ni jedna od tih brzojavki nije izazvala nikakav vidljiv učinak.[10]
6. novembra 1942. godine, po izričitom traženju britanske vlade, predsednik jugoslovenske vlade Slobodan Jovanović je poslao Mihailoviću direktivu:
Savezničke trupe prešle su u ofanzivu u Egiptu razbile neprijatelja i vrše gonjenje. Od životne je važnosti da se po svaku cenu prekinu komunikacije sa bojištem u Libiji. [...] Englezi ističu da ste vi u jedinstveno povoljnom položaju da prekinete komunikacije ka Solunu i Grčkoj što bi u najvećoj meri pomoglo sadašnjoj borbi u Egiptu. [...] Englezi insistiraju da tražim od vas da udvostručite napore i raskinete sve nemačke komunikacione linije i stvorite najviše moguću dezorganizaciju i nered među okupatorskim snagama u našoj zemlji.[11]
15. novembra 1942. major Bil Hadson, britanski oficir za vezu kod Draže Mihailovića, izvestio je svoju komandu da Mihailovića krivi za slabe rezultate diverzantskih akcija:
Mihailovićeve grupe, mada stavljene van zakona od strane Nemaca, imaju veliku slobodu kretanja u Srbiji. One, međutim, jedva predstavljaju nešto više nego simbol otpora... Lično sam ubeđen da bi ove četničke grupe u Srbiji mogle organizovati sabotaže na železničkim prugama tamo gde Nemci ne bi bili u stanju da preduzimaju mere odmazde prema srpskim selima. Nikakvi ozbiljni pokušaji, međutim, nisu još činjeni da bi se ispitala mogućnost vršenja takvih operacija. Slabi rezultati diverzantskih akcija do sada posledica su nedostatka volje na Mihailovićevoj strani i nedostatka energije.[12]
Sredinom novembra 1942. godine četnici Rasinskog korpusa su uništili jedan nemački voz sa municijom i ratnim materijalom, između stanica Dedina i Mrzenica, na pruzi Kruševac - Stalać. Major Dragutin Keserović je telegramom 25. novembra 1942. podneo izveštaj generalu Mihailoviću o ovoj diverziji.[13]
5. decembra na pruzi Lapovo - Kragujevac četnici su izveli diverziju, zbog čega su Nemci u Kragujevcu streljali pet građana.[14] Četnici su izvršili diverziju na pruzi Kraljevo - Kruševac, Nemci su izvršili odmazu streljavši 10 pristalica D. Mihailovića u Kruševcu.[14] Pet dana kasnije, 10. decembra, četnici su izveli diverziju kod Zlatova, ubivši pritom jednog nemačkog narednika. Nemci su zbog toga streljali 15. decembra 50 pristalica pokreta D. Mihailovića.[14]
13. decembra četnici dižu u vazduh most na železničkoj pruzi Požarevac - Petrovac, obarajući istovremeno telefonske stubove. 15. decembra 1942. godine, Nemci streljaju 50 pristalica Draže Mihailovića.[15]
Britanska vlada je krajem 1942. godine bila veoma nezadovoljna Mihailovićevom politikom zaziranja od ozbiljnije antiosovinske akcije:
Britanska vlada je do kraja te godine dobila jasnu i točniju predodžbu ne samo o situaciji u Mihailovićevu štabu i drugdje, nego i o Mihailovićevim postupcima i o njegovim intencijama. Ta obavještenja potvrdila su kao točno ono što se do tog časa samo pretpostavljalo: činjenicu da je Mihailovićeva politika i dalje ostala politika zaziranja od bilo kakve ozbiljne akcije protiv okupatorskih snaga...[10]
Nemački opunomoćenik za privredu u Srbiji Franc Nojhauzen u svom sumarnom izveštaju za 1942. i 1943. ustvrdio je da je saobraćaj u Srbiji uspešno odvijan, a da je na njega negativno uticala nesigurnost na prugama u NDH:
Železnica: Dok se prošlog leta i jeseni vršio veliki dotur za Afriku koji je opterećivao glavnu prugu kroz Srbiju i zahtevao lokomotive, dotle se sada vrši pojačan dotur za jedinice na području Jugoistoka. Osim toga, moraju se stalno vršiti manji ili veći pokreti jedinica radi borbe protiv partizana, tako da ostaje vrlo malo vremena za redovan prevoz privrednih proizvoda. Ipak se može reći da je uglavnom prevezena prugom i brodovima sva prispela roba i da je saobraćaj u jesen 1942. a naročito 1943. godine bio opterećen vagonima za prevoz poljoprivrednih proizvoda (pšenice, semena suncokreta, kukuruza, šećerne repe, voća itd.).
...
Na saobraćaj u Srbiji veoma se nepovoljno odražava velika nesigurnost na hrvatskim prugama.[16]
– Sumarni izveštaj nemačkog glavnog opunomoćenika za privredu u Srbiji Franca Nojhauzena
Početkom 1943. godine četnički general Dragoljub Mihailović je učestvovao u osovinskoj operaciji Vajs protiv partizana u NDH. Istovremeno, značaj puteva za snabdevanje kroz Srbiju je neprekidno rastao.
28. maja 1943. general Mihailović je dobio dve poruke. Jednu od Slobodana Jovanovića, a drugu od nadležne britanske komande. Obe su glasile da prioritet mora biti otpor Osovini, i izbegavanje sukoba s partizanima. Zapovednik Srednjeg istoka general Vilson mu je tražio da prepusti Crnu Goru i Bosnu partizanima, i otpočne borbu protiv okupatora u Srbiji:
Apsolutno je potrebno da general Mihailović sada počne da izvršava obaveze koje je ranije prihvatio i da u ovom trenutku sarađuje u potpunosti... Mihailović ne predstavlja borbenu snagu od nekog značaja zapadno od Kopaonika. Njegove jedinice u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni već su uništene ili tesno sarađuju sa Osovinom... Partizani predstavljaju dobru i efikasnu borbenu snagu u svim krajevima, gde jedino kvislinzi predstavljaju generala Mihailovića. Zato je odlučeno: obavestićete Mihailovića da britanska Glavna komanda Srednjeg istoka zahteva da on, kao saveznik, prekine svaku saradnju sa Osovinom i da krene na istok, u Srbiju... ako je potrebno, neka se probija silom, oružanim snagama.
Britanci su u Srbiju tokom 1943. poslali 11 svojih misija u razne Mihailovićeve štabove i jedinice. U tim misijama nalazili su se specijalisti za diverzije i sabotaže, i bilo je planirano da oni uz pomoć četničkih snaga znatno otežaju nemački saobraćaj kroz Srbiju, da dejstvuju na rudnicima u Boru i Trepči, na glavnoj pruzi Beograd – Solun i drugim strateškim objektima. Isprva je izgledalo da će četnici sarađivati. No, šef britanske misije kod četnika pukovnik Bejli je brzo uvideo da je "politika odugovlačenja i potpune neaktivnosti svojstvena svim Mihailovićevim jedinicama":
Prvi kontakti su bili odlični i obećavali su da će četnici moći da se nagovore na korisnu antiosovinsku aktivnost... Međutim, tek što su misije poslate, počeli su da stižu izveštaji koji su potvrđivali da su već dobro dokumentovane sumnje o politici odugovlačenja i potpune neaktivnosti bile svojstvene svim Mihailovićevim jedinicama.[17]
– šef britanske misije kod četnika pukovnik Bejli
Major Nil Selbi, koji se nalazio kod Keserovića, je sredinom avgusta izvestio komandu da su Mihailovićeve snage više “profašističke nego prosavezničke” i da će sam krenuti dublje u okupiranu teritoriju “da učinim više za nedelju dana nego što sam učinio mesecima na Kopaoniku.”[18] Major Selbi je pokušao vršiti sabotaže uprkos neodobravanju četnika, pa je ubrzo izdan Nemcima. Tokom njegovog ispitivanja u Gestapou, Nemci su saznali da sabotaže nisu vršene zato što ih general Mihailović nije odobravao. U izveštaju nemačkog obaveštajnog odeljenja od 26. avgusta 1943. stoji:
Major Selby imao zadatak da organizuje sabotaže i dotur materijala za iste; „Prema Selbyevim navodima, do sabotaža nije došlo zato što ih Draža Mihailović, odn. njegovi komandanti na terenu na terenu još nisu odobrili.“ [19]
– Izvještaj nemačkog obavještajnog odjeljenja o rezultatima istrage nad zarobljenim britanskim majorom Selbyem, uhvaćenim kod Žitkovca (26. august 1943).
Vrhovni zapovednik Jugoslovenske vojske u otadžbini Draža Mihailović je svom komandantu Radoslavu Đuriću zabranio da napada nemačke komunikacije u Srbiji, i umesto toga mu je naredio da napada partizane, što je ostalo zabeleženo u britanskim dokumentima. Šef britanske misije pukovnik Bejli je 24. avgusta 1943. uputio generalu Mihailoviću protesno pismo:
I pored uveravanja datih meni ranije, major Đurić nije dobio naređenje za saradnju u napadima na neprijateljske komunikacije... Naprotiv, major Đurić tvrdi da je dobio naređenje kojim mu se zabranjuje svaka protivosovinska delatnost, osim na terenu južno od linije od Uroševca... Major Đurić sada se bori sa partizanima na svojoj teritoriji sa tri hiljade boraca naoružanih od strane Vrhovne komande na Srednjem istoku... Ova akcija ide čisto na štetu opštejugoslovenskog otpora Osovini.[17]
– Pismo pukovnika Bejlija generalu Mihailoviću
Pukovnik Viljem Bejli, šef britanske misije u Mihailovićevom štabu, opisuje Mihailovićev "uobičajeni postupak" vrdanja:
Uobičajeni postupak u takvim slučajevima bio je otprilike sledeći: britanski oficir za vezu sa lokalnim komandantom predložio bi izvršenje akcije. Lokalni komandant bi kao pristao pod uslovom da Mihailović to odobri. Od mene bi se onda zatražilo da osiguram njegov pristanak i Mihailović bi me onda uveravao da je potrebno odobrenje dato. Ali kad bi britanski oficir za vezu pokušao da ostvari zadatak, naišao bi ili na poricanje da su instrukcije stigle, ili na okolišenje. Krajnji rezultat u oba slučaja bio je da se planirana operacija morala napustiti.[17]
– pukovnik Viljem Bejli
U septembru je saveznički Komandant Sredozemlja Harold Aleksander zahevao od Mihailovića da napadne nemačke komunikacije u Srbiji, kako bi pomogao ofanzivu Saveznika u severnoj Africi. Mihailović je lakonski odgovorio da izvodi "sve moguće vrste sabotaže", i da će i ubuduće tako delovati, ali o tome ne želi govoriti preko radija.[20]
Umesto napada na nemačke komunikacije, general Mihailović je 27. septembra 1943. svojim potčinjenima naredio bezazleno simuliranje otpora u Srbiji:
U svim varošima preduzimati misteriozne sabotaže ubacivanjem smrdljivih gasova na sve javne priredbe. Udružite se sa apotekarima. Uzmite od njih praškove za kijanje, suzavce, sumpor-vodonik i praškove za svrbljenje. Upućujte preteća pisma i uznemiravajte telefonski neprestano nemačka petokolonaška nadleštva. Ovo vršiti po mogućstvu sa javnih govornica. Stvarati svuda strah i zabunu, ali naglašavajge uvek da je to Jugoslovenska vojska.[21]
Sredinom novembra u SOE-ovoj »procjeni situacije u Jugoslaviji« je navedeno:
General je povremeno izvještavao o sabotažama na željezničkim prugama, a jednom o podmetanju mine, no ti izvještaji - osim onoga o podmetanju mine - nisu bili potvrđeni ni iz kojega drugog vrela, a kad bi ti izvještaji i bili istiniti, nema dokaza da su ono o čemu se u njima govori izvršile snage generala Mihailovića ... Dosad niti smo od naših oficira za vezu primili brzojavke o kakvim sabotažama generala Mihailovića, niti smo primili izvještaje da se on bori protiv osovinske vojske.[20]
20. novembra 1943. kapetan Mor izveštava savezničku komandu da četnički komandant Miloš Marković ne može kontaktirati partizane radi saradnje oko sabotaža, jer je primio naređenje od Draže Mihailovića u kojem se preti smrću svakome ko nije spreman da se bori protiv komunista.[22]
Mihailovićevo odbijanje da udovolji vojnim zahtjevima i ometanje partizanskih i britanskih pokušaja sabotaža protiv Nemaca na »njegovu« području ubrzali su odluku Britanaca da ga napuste.[20]
19. novembra 1943. četnički komandant Starog Rasa Vojislav Lukačević je potpisao ugovor sa Vermahtom koji je predviđao zajedničku borbu protiv komunista i obavezu četnika da neće pomagati pripadnike snaga koje su u ratu sa Nemačkom.[22]
21. novembra 1943. nemački zapovednik Jugoistoka Maksimilijan fon Vajhs je izdao uputstvo potčinjenima o saradnji sa četnicima, koji moraju "da prekinu sve veze sa silama koje se nalaze u ratu sa Nemačkom i da izruče štabove za vezu tih sila koji se nalaze kod njih". Fon Vajhs podseća potčinjene da se lojalna orijentacija četnika ne sme uopštiti, jer neki još uvek izvode prepade i sabotaže, ali "propagandu protiv četničkog pokreta treba obustaviti", do daljnjeg.
23. novembra 1943. godine dnevnik Vrhovne komande Vermahta beleži da četnici nisu samoinicijativno potpisali ugovore sa Nemcima, već po naređenju Mihailovića, koji se sam neće eksponirati zbog raspoloženja naroda:
Mihailović je, prema pouzdanom izvoru, izdao naređenje svojim potčinjenima da sarađuju sa Nemcima, ali on sam ne može s obzirom na raspoloženje naroda u tom pogledu.[23]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 23. novembra 1943.
27. novembra 1943. Jevrem Simić i Nikola Kalabić potpisali su ugovor o saradnji sa Nemcima. Sporazumom su obavezani da neće vršiti sabotaže protiv Vermahta, da neće trpeti britanske misije na svom terenu (“da se u potčinjenim jedinicama ne nalaze pripadnici sila koje su sa Nemačkom u ratu”), da će se pod komandom Vermahta boriti protiv jačih skupina partizana (“uključivanje četničkih jedinica u nemačko borbeno vođstvo prilikom većih zajedničkih borbenih dejstava”).[24]
Po sklapanju sporazuma, Kalabić je naredio svojim ljudima "da se Nemci i pripadnici Nemačke oružane snage ne smeju napadati pa ni razoružavati." Svaki napad na nemačke okupatore Nikola Kalabić je kažnjavao smrću:
Za svako neizvršenje ovog naređenja, učinioca dela staviću pod preki sud i kažnjavaću smrću.[25]
Sam Mihailović je, u skladu sa politikom simuliranja otpora, nastojao da ostane u senci.
U skladu sa novim savezništvom sa Nemcima, general Mihailović je pristupio sistematskom proterivanju Britanaca. 22. novembra 1943. godine Draža javlja majoru Milošu Radojloviću, komandantu Mlavsko-smederevske grupe korpusa da se čuva Engleza i da ne vrši sabotaže:
Englezi su se stalno interesovali za vas i tvrdili kako ste im obećali rušenje pruge u dolini Morave i stalno traže da im ja taj predlog odobrim... Odgovorio sam Englezima da vi za sad nemate pod komandom nikakve trupe... Prema tome se upravljajte... Ostanite na svome mestu i dalje radite, a čuvajte se Engleza. Nemojte im uopšte verovati u njihove doture materijala. Oni su obični trgovci za kupovinu ljudske krvi i to za jeftinu cenu.[26]
23. novembra 1943. godine general Mihailović daje instrukcije Predragu Rakoviću kako treba ponižavati "Perinog šefa", tj. britanskog generala Čarlsa Armstronga, šefa vojne misije u Mihailovićevom štabu:
Izmišljajte stotinu razloga naravno opravdanih da se dolazak Perinog šefa odgodi. A kad budemo rešili da ga najzad povedemo kod Vas onda ćete doći lično da ga primite, jer taj dripac ne zaslužuje nikakvu pratnju. Zato će te ga Vi lično kao kufer voditi jer je to bezobrazan tip koga treba da vodi majstor kao Vi.[26]
24. novembra 1943. godine general Mihailović naređuje majoru Radoslavu Đuriću da batali sabotaže ukoliko Englezi ne plate, da sve snage usmeri protiv partizana i da likvidira kanadskog antifašistu Čarlsa Robertsona:
Na Solunu je postojala grčka izreka: Nema pari, nema traka truka. Prema ovome ako nam ne pošalju avione nećemo rušiti objekte... Što se tiče komunista mi smo u stavu nužne odbrane na celoj teritoriji Jugoslavije, i to je opravdanje za akciju protiv njih. U pogledu komunista nastavite akciju do potpunog njihovog uništenja... Pazite dobro da li vaš šef misije održava vezu sa Robertsonom. Robertsona ako uhvatite odmah ga likvidirajte.[26]
30. novembra 1943. godine general Mihailović naređuje Ljubi Patku, komandantu Timočkog korpusa, da protera britanskog majora Erika Grinvuda koji hoće da vrši sabotaže bez njegovog dopuštenja:
Kod vas je tamo engleski major Grinvud sa telegrafistom. To je posledica prosjačenja materijala. Nije došao da vas pomogne u materijalu već da uništi naša sela za neku sitnu sabotažu. Naređujem da Grinvuda sa celom pratnjom najurite kao kučku po mom naređenju jer je pošao na teren bez mog odobrenja. Ponavljam najurite ga kao kučku i izvestite.[26]
Krajem 1943. godine, Britanci u Srbiji su se našli u nezavidnoj situaciji, gonjeni od Nemaca a odbačeni od četnika. 9. decembra britanski kapetan Edgar Hargrivz iz Homolja izveštava da je njegova pozicija vrlo ozbiljna i da saveznička misija "ne dobija nikakvu pomoć od četnika ili seljaka, nego se potuca naokolo, kroz mećave i kišu, bez pratioca, nepoželjna gde god dođe".[25] Sutradan, 10. decembra 1943. godine kapetan Hargrivz je zarobljen, dok je kapetan Naš poginuo prilikom napada nemačkih trupa na njihovu misiju na mestu Podvižak kod sela Luke.[27]
10. decembra 1943. Draža Mihailović naređuje svojim ljudima da maksimalno otežaju položaj britanskih misija, pa čak i da sabotiraju njihove radio stanice:
Naređujem prema svim engleskim misijama sledeći postupak:
1. — Najveća, veća nego do sada, učtivost i hladnoća.
2. — Preprečiti im svaku vezu sa komunistima na terenu.
3. — Ne dozvoliti im apsolutno nijedan podatak ni o čemu.
4. — Onemogućiti im uopšte snabdevanje benzinom, tako da što skorije prestanu njihove stanice. U njihov benzin sipati šećer, ali to da niko ne primeti. Ovo čuvati u najvećoj tajnosti i benzin im što pre uskratiti pod izgovorom da ga nema...[28]
9. decembra 1943. saveznički zapovednik Sredozemlja general Henri Maitlend Vilson je poslao Mihailoviću poslednji ultimativni telegram:
Sloboda kojom se Nemci služe železničkim prugama od Grčke do Beograda za prevoz i izdržavanje trupa nepodnošljiva je... Zato se umoljavate da, sa što manje zastoja, izvršite dva jednovremena napada radi uništenja:
a) Železničkog mosta na pruzi Stalać — Niš, preko Morave.
b) Železničkog mosta na pruzi Kraljevo — Mitrovica, preko Ibra.[29]
Do ovih akcija nije došlo. 17. decembra 1943. britanski general Charles Douglas Armstrong je saopštio Draži Mihailoviću da je duboko razočaran:
Stigao sam pun nade i predviđao sam doba srećne saradnje, po dobrim i po zlim prilikama, kao i mnogo korisnih operacija protiv mrskog okupatora... U prethodnih šest meseci dostavljeno je najmanje 20 transporta potpukovniku Keseroviću, 27 transporta vašim komandantima u Homolju i, kao što znate, znatno više od 40 transporta potpukovniku Đuriću i raznim drugim komandantima... Godina se ubrzo primiče svome kraju. Gledam oko sebe da napravim pregled onoga što je postignuto protiv neprijatelja, okupatora... Da govorim bez okolišanja, duboko sam razočaran.[28]
25. decembra 1943. godine Ljuba Jovanović Patak, komandant Timočkog korpusa, potpisao je ugovor sa nemačkom komandom u Zaječaru koji je, između ostalog, predviđao zabranu sabotaža i odbacivanje Britanaca:
Jovanović se obavezuje da nijedan pripadnik njemu potčinjenih jedinica neće delovati na strani sila koje su u ratu sa Nemačkom.[30]
– Sporazum između Krajskomandanture u Zaječaru i komandanta Timočkog korpusa od 25. decembra 1943. o saradnji u borbama protiv NOVJ
6. januara 1944. godine, nakon povratka partizana u Srbiju, Draža Mihailović nalaže Predragu Rakoviću da objasni generalu Armstrongu, koji je "tvrdoglav kao slon" da akcije protiv Nemaca moraju čekati obračun sa partizanima:
Kažite đeneralu da ćemo mi akciju preduzeti pošto prethodno sačuvamo Javor i Dragačevo od upada komunističkog... Đen. Armstrongu objasnite ovo sa puno pažnje pošto je on tvrdoglav kao slon, ali kažite mu da mi nemožemo dozvoliti da nas mangupi tuku dok mi radimo posao.[31]
8. januara 1944. Draža naređuje Radoslavu Cvetiću, komandantu Javorskog korpusa, da ne vrši sabotaže zbog borbe protiv partizana:
Brigadiru Armstrongu u najlepšim rečima saopštite da smo mi napadnuti i da se mi moramo braniti. Ako đeneral Armstrong docnije bude tražio rušenje Lisanskog rudnika, kažite mu da nemate naređenje od mene i da bez moga naređenja ne smete ništa raditi.[31]
11. januara 1944. godine Dragutin Keserović piše Draži da engleski major kod njega hoće da vrši sabotaže:
Erih Grinvud, engleski major došao je u Brus i obratio mi se jednim pismom u kome kaže, da treba da dođe kod mene radi izvršenja nekog specijalnog zadatka. Pozvao sam ga u štab, pa molim za obaveštenje, da li je poslat iz glavnog štaba i sa kakvim zadakom.[32]
12. januara Draža odgovara Keseroviću da mu ne dopusti sabotaže:
Eng. major Grinvud došao je kod Vas da bi prisustvovao izvršenju specijalnog zadatka. Pošto se sada privremeno odlaže izvršenje specijalnog zadatka i potrebno je da se Grinvud upotrebi sa onim našim delovima koji vrše detaljno izviđanje za izvršenje spec. zadatka. Ni u kom slučaju on ne treba da bude prisutan tamo gde se borimo sa komunistima.[31]
12. januara Draža poručuje Dragoslavu Pavloviću da odloži sabotaže kod ne proteraju partizane iz oblasti Ivanjice (vidi Bitka za Ivanjicu 1944.), i da njegovu politiku odobravaju kralj i vlada:
Čudi me da vama treba da objašnjavam. Specijalni zadatak mora se odložiti, ne po našoj volji, nego po volji komunista koji su upali u oblast Ivanjice... Sa pripremama za izvršenje specijalnog zadatka nastavi će se, a zadatak će se izvršiti, zapamtite, onda kada otklonimo komunistički napad. Napominjem Vam da Kralj i vlada potpuno odobravaju dosadanji moj stav... Nemate vi šta da radite na poboljšanju naše politike. Ima ko time da se bavi. Ako nemate poverenja u mene, onda treba da imate poverenje u kralja.[31]
17. januara 1944. je potpisan novi sporazum između četnika i Nemaca. Između ostalog, četnici su bili obavezni da učestvuju u sprečavanju sabotaža i potvrde da se na ugovornom području ne nalaze "pripadnici sila koje su u ratu sa Nemačkom":
- Pukovnik Simić potvrđuje da se na ugovornom području unutar jedinica koje su njemu potčinjene ne nalaze pripadnici sila koje su u ratu sa Nemačkom, niti kao oficiri za vezu niti u bilo kojem drugom svojstvu.
- Po međusobnom dogovoru četnici DM preduzimaju i dele odgovornost za obezbeđenje saobraćajnih uređaja i sredstava protiv napada, pljačke i sabotaže takođe i sa strane Angloamerikanaca i njihovih dejstava sa zemlje.[33]
21. januara 1944. general Mihailović naređuje Dragoslavu Pavloviću da ne sme vršiti nikakve sabotaže protiv Nemaca, uprkos obećanju Englezima:
Engleski đen. Armstrong izvestio je da ste ga obavestili da ćete noću između 20. i 21. januara izvršiti rušenje objekata. Ja sam naredio da se ovo rušenje odloži i da se samo vrši izviđanje. Javite u čemu je stvar. Ponavljam rušenje objekata ne izvoditi dok ne naredim.[31]
23. januara 1944. godine general Mihailović naređuje Radoslavu Cvetiću, komandantu Javorskog korpusa, da odlaže napade na nemačke komunikacije i izvrdava obaveze prema Saveznicima:
Uputstvo za Vas u vezi sa brigadirom Armstrongom: Ne treba se žuriti sa povratkom na svoj teren da bi se još za izvesno vreme odložio napad na komunikacije. Uvek nalazite izgovor akcijom protiv komunista... pri tome uvek izražavajte svoju spremnost za izvršenje zadatka, čim otsranite opasnost od komunista.[34]
27. januara 1944. major Radoslav Đurić javlja generalu Mihailoviću da je britanskim komandosima dosta čekanja i da će krenuti sami da vrše diverzije na nemačkim komunikacijama:
Moj šef misije saopštio je da će 28-I uputiti svoja tri oficira radi sabotaže na pruzi bez obzira da li za ovo ima našu saglasnost ili ne. Mesto na kome ima nameru sabotažu da izvrši, nije kazao. Molim instrukcije po ovome.[35]
28. januara 1944. Draža Mihailović javlja generalu Miroslavu Trifunoviću, komandantu Srbije, da Britancima neće dozvoliti sabotaže:
Đurić javio da mu je šef engleske misije saopštio da će od 28. preduzeti sabotaže, bez obzira na našu pomoć. Javio sam Đuriću da ne dozvoli Englezima vršljanje i da akcije sabotaže ne mogu vršiti bez nas.[34]
31. januara kapetan Bora Todorović, pratilac američke misije, apeluje na generala Mihailovića da preispita svoju odluku o zabrani sabotaža, jer će posledice biti ozbiljne:
U interesu uspeha naše misije, neophodno je ukoliko već nije urađeno, da se odmah izvrše rušenja koja su Englezi tražili. Pukovnih Beli plaši se mnogo posledica zbog neizvršenja ovog engleskog zahteva.[36]
2. februara 1944. general Draža Mihailović naređuje pukovniku Dragoslavu Pavloviću da ne sluša Engleze i ne vrši sabotaže, jer su kralj i vlada navodno saglasni sa takvim radom:
Ako se borite za Kralja, kao što to stalno tvrdite i naglašavate, onda ne padajte u pogrešku koju ja vidim. Izgleda da je Vama mnogo stalo da zadovoljite Engleze... Rušenje objekata izvršiće se kada ja budem naredio... Vi treba da znate da su Kralj i vlada saglasni sa mojim radom.[36]
4. februara 1944. general Mihailović nevoljno pristaje da dozvoli sabotaže Englezima, ali javlja majoru Đuriću da ih ne pomaže:
Englezi koji su kod Vas, a koji insistiraju toliko da sami vrše sabotaže možete ih pustiti da sami to vrše, ali da ih apsolutno niko od naših ili iz naših jedinica nesme osiguravati u toku tih njihovih sabotažnih akcija.[34]
Zbog četničkog okretanja Osovini, Saveznici su u potpunosti obustavili slanje materijala jedinicama JVUO. Od proleća 1944. dali su najviši prioritet snabdevanju i pomaganju jedinica NOVJ u Srbiji.
Proleća 1944. godine partizani su uspeli da prodru u Srbiju, gde su odmah preduzeli napade na nemačke komunikacije. 30. marta četnički komandant Predrag Raković javlja Draži Mihailoviću da je Nemcima neophodna pomoć četnika kako bi zaustavili partizane:
Nemci kažu da su uhvatili i dešifrovali depešu koju je Tito poslao Peku, da Peko ima zadatak da što pre poruši mostove na pruzi i putu Kraljevo — Raška — Mitrovica — Skoplje i da mu je to cilj prodiranja ka toj pruzi. Nemci su bacili dosta svojih snaga u Ibarsku dolinu da sačuvaju prugu. Vapiju za našom pomoći.[37]
– Depeša Rakovića Mihailoviću od 30. marta 1944.
Zajednička operacija NOVJ i savezničkog vazduhoplovstva "Ratvik“ početkom septembra 1944. urodila je velikim uspehom i praktično blokirala nemačke transporte, što priznaje i nemački komandant Jugoistoka Maksimilijan fon Vajhs u svom izveštaju nemačkoj komandi od 20. septembra 1944. godine:
U stvari, Tito je već uspeo da, u sadejstvu sa anglo-američkim vazduhoplovstvom, skoro potpuno paralizuje odvijanje železničkog saobraćaja iz Grčke prama Beogradu, da trupe koje su vršile pomeranja rasparča na velikim odstojanjima i da ih mnogostruko veže, kao i da u najvećoj meri teško poremeti saobraćaj cisterni i dovoz uglja prema jugu, te da skoro ukoči transporte evakuacije (pogonsko gorivo!). Za kretanja jug — sever za sada ne toliko značajnoj, ali u daljoj perspektivi nimalo manje važnoj saobraćajnoj vezi Beograd — Zagreb preti ista sudbina.[38]
LIMS forum content by LIMS forum members is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-ShareAlike 4.0 International License. Based on a work at www.limsforum.com.
