FAIR and interactive data graphics from a scientific knowledge graph

Orhan
Osmanski sultan
Vladavina	1326–1359
Period	Uspon Osmanskog Carstva
Puno ime	Orhan I
Prethodnik	Osman I
Nasljednik	Murat I
Kraljevska kuća	Kuća Osmanova
Dinastija	Osmanska dinastija

Orhan I (tur. I. Orhan; 1281–1362), turski sultan 1326–1362, bio je Sultan (vođa) novostvorenog Osmanskog carstva (u to vreme poznatog kao pleme Osmanlija) od 1326. do 1362.

Za prvog vezira svoga Carstva, Orhan je proglasio svoga brata Alaedina. Taj čovek bio se u mladosti povukao od sveta, ali se posle kao Sveti Sava, vratio na bratov dvor i tu živo radio na organizovanju nove države. Naročitu je pažnju posvetio finansijama, kao glavnom izvoru državne snage, počinjući od 1328. god. kovati Orkanov novac. Njegov zadatak je bio da sa kneževima sklapa, dijeli i vodi brigu i poslove vladara. Ujedno, on je bio i prvi nosilac titule - paša.

Samo državno uređenje u mladoj turskoj državi bilo je u osnovi demokratsko: svaki čovek od vrednosti mogao je slobodno napred. Vrednost se ljudi cenila ponajviše po vojničkim vrlinama. Jer sve što je postigao, Orkan je, u stvari, postigao pomoću ratničke vrednosti Turaka, koji su svima tradicijama bili vezani za tu vrstu rada.

U prvoj polovini svoje vladavine od 1326. do 1344. godine, Orhan je učvrstio temelje svoje vladavine u Maloj Aziji, istovremeno izgrađujući svoju vojsku. U isto vrijeme se raspalo Carstvo Seldžuka, i bilo je većim dijelom pripojeno Osmanskom carstvu. 1337. godine Orhan je pokušao sa 36 brodova da zauzme Konstantinopolj, ali je doživeo ponižavajući poraz.

U drugom dijelu njegove vladavine, od 1344 do 1359. godine, vladavina Orhana se rasprostirala do Trakije i Makedonije. On se zapravo i smatra tvorcem Osmanskog carstva. Koze Mihailo mu je i dalje stajao uz bok, kao vođa njegove velike vojske. Sipahi su bili i dalje osnivani. Orhan je osnovao i izgradio mnoge manastire, džamije i škole. Sa Vizantincima je živio čas u stanju rata, čas u stanju mira. Orhan je dao u zadatak 1357. godine svom sinu Sulejman-paši da pređe Dardanele. Tako je on zauzeo Kalipolj, ali je umro kratko nakon toga. Sultan Orhan je umro u dubokoj starosti 1362. godine.

Osvojivši najveći deo zapadne Anadolije, Orhan uzeo učešća u političkim previranjima u tada dekadentnom Vizantijskom carstvu ženidbom sa Jelenom, ćerkom Jovana Kantakuzina. Kao cenu ovog braka, Orhan je 1346. godine pomogao Kantakuzinu da zbaci svog dotadašnjeg saveznika Jovana V sa prestola i njegove regente.

Pomagan od Turaka, Jovan Kantakuzin popravlja svoj položaj; a kad u Carigradu pogibe njegov glavni protivnik, Aleksije Apokavk, okrenulo se i javno mišljenje u njegovu korist. Svet je bio sit građanskog rata i njegovih sve težih posledica, a plašile su ga i ambicije nove srpske carevine. Kantakuzenova stranka verovala je u sposobnosti svog šefa i htela je, da mu, uz kompromis sa zakonitim carem, obezbedi vlast i uticaj u državi. 3. februara 1347. otvoriše mu s toga oni kapije prestonice. Kantakuzen bi krunisan ponovo za cara i data mu vlast da deset godina caruje sam u ime mladog cara, koji će postati njegov zet, a da posle toga caruju zajedno. To izmirenje nije popravilo položaj Vizantije. Iznurena zemlja beše klonula i izgubila veru u sebe; prema Srbiji cara Dušana ona je predstavljala, kako tačno kaže K. Gelcer, silu trećeg reda.

Kao zapovednik oblasti prema srpskoj granici, od Didimotike do Kavale bi postavljen Kantakuzinov sin Matija. On je, kao carev sin, imao da obodri Grke pod srpskom vlašću i da im da nade na skoro oslobođenje. Doista, čim je učvrstio svoj položaj u Carigradu, Kantakuzen šalje poslanstvo Dušanu, u kom mu zahvaljuje za učinjene usluge i traži povraćaj uzetih gradova. Dušan je to odbio i dao tim priliku carigradskoj vladi da pokuša novu ratnu sreću. Pomagan od Orhanovih Turaka, kojima je jedan od vođa bio i Orhanov sin Murat, docnije car, Matija napade Srbe na istočnoj granici, oko Kavale. U tim borbama grčko stanovništvo stradalo je više od Turaka, željnih plena, koji nisu mnogo razbirali kome šta pripada, nego od samih Srba. Sam pohod grčki, zbog takvog ponašanja Turaka, ne donese za saveznike nikakav uspeh.

Posle toga Turci nastavljaju pljačke po Vizantijskim teritorijama i po južnoj Bugarskoj. Vizantija ih sad poziva u rat protiv Srpskog carstva. Lako su osvojili grad Ber, iskoristivši skele postavljene za opravku gradskih zidina. Gradska posada srpska bi razoružana, pa puštena, a nemački najamnici mogoše izići slobodno sa svom opremom. Srbi su mnogo polagali na posed starog važnog Bera, slavna kroz čitav Srednji Vek radi svog strateškog položaja i množine crkava. Odmah, čim su dobili taj grad, Srbi su u nj doveli dosta veliku posadu i pregli su odmah sa ogromnim brojem radnika (govorilo se o 10.000) da obnove njegove bedeme, i to u velikom obimu, kako bi se u grad mogao skloniti ne samo što veći broj ljudi, nego i stoke, i to sa mestom za pašu. Njegov gubitak izazvao je s toga vrlo mučan utisak, tim više što je pri tom bilo i izdaje. Posle Bera padoše Voden, Ostrovo, Notija. U ovim osvajanjima znatna udela su imali Turci. Napadaj na grad Srbiju hrabro je odbio vojvoda Preljub, iako se grčko stanovništvo odmah sporazumelo sa napadačima. O predaji Vizantiji su sad razmišljali i hrisopoljski zapovednik Brajan, zapovednik Ginekokastra Vuk, pa čak i ugledni srpski vojskovođa Hlapen. Kada se car Dušan vratio na jug povratio je sve izgubljene teritorije.

Postoji jedno shvatanje u nauci, koja Turke ovoga vremena prikazuje kao ljude, koji su imali malu važnost, koji su bili poslušno oruđe u rukama njihovih pozivača ("kad ih pozvaše, oni dođoše; kad ih otpustiše, oni odoše") i koji su "primorani" da pređu u Evropu i osnuju svoju državu. Shvatanje je to površno i vrlo uprošćeno. U stvari, Turci su predstavljali već tada snagu, koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko prodiranje lišilo je Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i sateralo ih do same obale. Ne nude se njima uzalud carske kćeri, vojni savezi i bogati pokloni. Kad su prvi veći odredi Orkanovi stigli u Carigrad, svet ih je tamo dočekao s radosnim klicanjem, ne samo s toga što su Grci bili radosni radi dolaska novih pomoćnika, nego i što su ti pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad daleko od toga da služe kao prosto oruđe Grcima videlo se već dosad u više prilika. Turci su, nema sumnje, pokazali pravi interes za Evropu tek od onda, otkad su tamo bili pozvati; njihovi prvi odredi nisu bili ništa drugo nego obične pomoćne čete, koje slušaju naredbe svojih gospodara; ali vrlo brzo te pomoćne čete postaju neka vrsta izvidnica. Čim su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane Dardanela mogu nadati, oni su se lako rešili da iskoriste to stanje i to novo područje. Tim pre, što je Vizantija, iscrpena drugim krizama, bila stalno u novčanim neprilikama, ne mogući da isplaćuje uredno najamničke nagrade i tako donekle i sama upućivala gramžljivi tuđi elemenat da se naplaćuje sam. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljačkaši, pazili mnogo na to, da li će oštetiti svoje najmodavce, a naročito onda, kad ti najmodavci ne vrše prema njima primljene obaveze. Računajući s tim, Dušan namisli da turske čete ili premami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. S toga šalje jedno svoje poslanstvo u Brusu i, po Kantakuzenovu primeru, nudi sultanu ništa manje nego svoju kćer za ženu. Bar tako priča Nićifor Gregora. Sultan je srpsko poslanstvo primio s čašću i otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju. Jedna grčka četa, koju je vodio namesnik Halkidike, predusrela je kod Rodosta srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, pa ih delom pobi, a delom zarobi. Taj postupak veoma je ogorčio Turke i samo veliko uniženje Kantakuzenovo moglo je da smiri Orkana. Velika je šteta što o tom poslanstvu nema nikakvih bližih podataka. Dušan je svakako išao za tim, da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez težih napora. Njegove planove nije bilo teško prozreti. Vidimo, da su im Grci uhvatili niti i da su se požurili da sve osujete. Oni su dobro osećali, da im je turska pomoć, iako pod skupu cenu, tada bila glavno sredstvo da koliko-toliko zaustave srpski nalet.

U velikoj pomorskoj bici pred Carigradom, 13. februara 1352., Mlečani sa svojim grčkim prijateljima ne mogoše savladati đenovsku flotu, koja je bila u savezu sa Orhanom. Uplašen tim neuspehom, Kantakuzen se poče truditi, da se izmiri s Đenovom i njihovim turskim saveznicima. Učinio je to nesumnjivo s toga, što mu je bilo jasno, da je nemogućno voditi borbu na toliko frontova i održati se protiv svih napasti. Sukob s carem Jovanom beše ponovo na pomolu. Već u leto 1352. vodio je mladi car borbe s Kantakuzenovim sinom Matijom, samo uskoro požuri otac u pomoć. Da se osigura za nove sukobe i da ne bi gubio vremena u prevozu četa, Kantakuzen ponudi Turcima grad Čimpu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i 1352. god. prešli su u Evropu, na određeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu državu, a ono svakako u želji, da u Evropi dobiju jako uporište za svoje akcije. Njihov prelazak u Evropu, prema tome, ako i nije bio zavojevački, s većim planom, nije ipak bio ni onako slučajan kako se ponekad htelo da prikaže. Stojan Novaković tačno je rekao jednom prilikom:

Sve grčke stranke iz opaloga Istočnog Rimskog Carstva služile su se Turcima neprestano i u svima prilikama kako protiv unutrašnjih tako i protiv spoljnih neprijatelja. Nemoć i strano slepilo političkoga suparništva vodili su Turcima ruku i pokazivali im šta treba da rade.

Car Jovan, videći pripreme Kantakuzenove i bojeći se da sam primi borbu protiv njega i njegovih opasnih saveznika, obrati se za pomoć srpskom i bugarskom caru. Da pokaže svoje iskrene namere on posla Dušanu kao taoca svog brata Mihaila. Taj akt najbolje pokazuje značaj Dušanove ličnosti i saradnje i odnos vizantiskog cara prema njemu. Dušan se odazvao tom pozivu, koji je bio pripravljen čitavim njegovim političkim radnjom poslednjeg vremena. Odazvali su se i Bugari. Srpsku konjicu vodio je kaznac Gradislav (?) Borilović. Blizu gradića Empitija dođe do borbe s Orhanovim Turcima. Bolja i okretnija turska konjica savlada Srbe, umorne s daleka puta, dok Bugari pobegoše, a Grci padoše u plen. Ta bitka rešila je borbu. Kao pobednik Kantakuzen proglasi svog zeta lišenim prestola, a za savladara podiže sina Matiju (1353. god.) Car Jovan se povuče u Solun.

Pritisak Turaka osećao se sve više. Njihove konjičke čete, surove i grabljive, nisu vodile mnogo računa o stanovništvu područja kroz koja su prolazile i od njih je naskoro procvileo i saveznik i dušmanin. Neprijatelji Kantakuzenovi bacali su krivicu za tu napast na njega i imali su u tom pravcu dosta uspeha kod sveta koji je stradao i bio kivan i ogorčen. Kantakuzen je i sam uviđao, da mu novi saveznici počinju postajati opasan teret. On s toga kuša da ih se oslobodi. Ali sva njegova nastojanja, pa čak i bogate novčane ponude, da se Turci vrate u Aziju ostaju bez uspeha. Druga beda, koja je zadesila južnu Trakiju, a koju Turci odmah iskoristiše, beše strahoviti zemljotres od 2. marta 1354. Od njega naročito nastrada Galipolje. Turci, predvođeni Orhanovim sinom, Sulejman pašom, u velikom broju, iz Čimpe i naročito iz Azije, nagrnuše u opusteli grad i kraj i posedoše ga. Zemlja bi odmah podeljena u spahiluke i uvedene turske vlasti. Uzimanje zemlje i poseda izvršeno je nasilno, bez mnogo obzira prema starodalnicima. Tako se Turci ugnezdiše na Balkanskom Poluostrvu.

Dolazak Turaka u Evropu doneo je opasan elemenat za njenu bezbednost. Silni Orhan, sa svojom organizatorskom sposobnošću i jakom rukom, beše stvorio od njih odličnu vojničku snagu i domalo političkog činioca prvorazrednog značaja. "Sa starinskim veštinama pustinjskog razbojnika spajaju ovi novi maloaziski Turci finese njihovih grčkih suseda". Nagli razvoj ranije zapuštene Bruse, njihove prestonice od 1326. god., davao je dovoljno dokaza čak o konstruktivnoj vrednosti njenih gospodara. Smatrati Turke ovog vremena kao proste pljačkaške horde, koje je samo puk slučaj doveo u povoljnu situaciju, sasvim je pogrešno i neistorijski. Kod njih je, u ovo vreme, vladala jedna volja, koja je dobro znala šta hoće i imala širi interes.

Opasnost od Turaka opazili su dosta rano svi susedi. Gomile begunaca sa Galipolja dospeše do samog Carigrada, gde su sa užasom pričale o turskoj najezdi. Na Kantakuzena diže se opšta povika i gnev. On postade jedna od najnepopularnijih ličnosti, javno okrivljavan zbog dovođenja Turaka u Evropu. I on sam uviđao je svoju pogrešku, ali kasno. Zauzevši Galipolje, Turci su na njegove proteste s ironijom odgovarali, da oni nisu prekršili ugovora, niti se ogrešili o saveznike; oni su samo poseli mesta potpuno napuštena. Uzbuđena masa u prestonici, nezadovoljna Kantakuzenom, poče prilaziti u redove stranke mladog cara Jovana. Još ove iste godine, 22. novembra 1354., uspeše njegove pristalice da Jovana dovedu u Carigrad i sruše Kantakuzena. Osećajući se kriv i odgovoran, Kantakuzen izgubi staro prisustvo duha i ne pokuša nov vojnički otpor, nego se pomiri sa svojim novim monaškim činom, koji je značio odricanje od svake svetske sujete. Kao monah Joasaf (od 10. decembra 1354.), predavši se bogoslovskim studijama i pisanju historije svoga vremena, Kantakuzen je umro u dubokoj starosti 1383. god.

Ugnezdivši se na Galipolju Turci brzo počeše da šire svoja osvajanja. Još 1354. god. uzeli su Kipselu, na donjem toku Marice, i Malgrad, pa produžiše pljačke i pohode duž čitave obale Mramornog Mora sve do Carigrada. Od ranije naučeni na plen na bugarskom području oni 1354/5. god. počeše provaljivati i preko bugarske granice. Jedna bugarska hronika kaže, da su doprli čak do Sofije. U sukobima s turskim odredima izgubio je car Jovan Aleksandar dva svoja sina, od kojih mu Mihajlo beše naslednik i savladar.

Caru Dušanu su Turci zadavali brige Turci su svakim danom postajali vidno jači i agresivniji. Onom ko je mislio da ide dalje prema Istoku i Carigradu oni su predstavljali ako ne nesavladljivu, a ono svakako opasnu prepreku. Smetali su čak i u posedu stečenog. Brzi, lako pokretni, smeli, vešti ratnici oni su srpskoj vojsci zadali već dotad dva-tri osetna udarca. Ako im se za vremena ne preseče dalje ukorenjivanje u Trakiji, oni, sa svojim jakim rezervama u Maloj Aziji, mogu dosta brzo postati ne samo vrlo nepogodan sused, nego možda i takmac za pitanje vizantiskog nasleđa. S toga Dušan dolazi na misao, da jednom većom akcijom učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi. Ali, da bi mogao prema njima razviti svoju punu snagu, trebalo je da dobije slobodne ruke na drugim stranama, naročito na severu, gde su Ugri u poslednje vreme, od 1353. god., počeli pokazivati svoje staro neprijateljsko raspoloženje. Trebalo je i inače pomiriti zapadni svet, posebno talijanske republike i francuski dvor, sa srpskom akcijom u Trakiji, kojoj bi neposredni cilj bio odbijanje Turaka, a posredni, gotovo sigurno, posed Carigrada. Možda je car želeo, da se u njegovoj borbi s Turcima ne nađe na protivničkoj strani koja hrišćanska sila, možda Đenova, stari prijatelj Turaka i Dušanu i Srbiji ne baš prijateljska radi njihovih veza sa Mlecima. S toga svega, Dušan se rešava da se obrati papi, da mu ponudi uniju svoje crkve s rimskom, a da papa zato njega prizna i proglasi "kapetanom Hrišćanstva", borcem za veru, i da ga tako zaštiti od neprijateljstva drugih hrišćanskih država.

Dušan se nadao da će mu događaji u Vizantiji iz druge polovine 1354. god. znatno pomoći da se približi svom davnom cilju. Borbe između starog Kantakuzena i mladog cara ne behu završene padom prvoga. Očevu borbu nastavili su Kantakuzenovi sinovi, iako su dobro osećali koliko im uspehu smeta ogorčenje koje je zavladalo protiv njihova oca. U širokom narodu, koji je najviše stradao, strah od Turaka pretvarao se ponegde u paniku. Jedan mletački izveštaj iz Carigrada od 6. avgusta 1354. govorio je, da bi tamošnji građani pristali i na tuđu vlast, čak i na mletačku ili srpsku, samo ako bi ta mogla da ih zaštiti od azijatskog saveznika.

Posle smrti cara Dušana u Srbiji izbijaju međusobice, a čim je za njih saznao Matija Kantakuzen napao je u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5.000 ljudi srpsko područje, misleći da će na dosta lak način moći da ga povrati svojoj državi. Ali, mimo očekivanja, naiđe pod Serom na dobro spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio ćesar Vojihna. Grci i Turci biše potučeni i nagnani u beg. Sam car Matija, da spase glavu, sakri se u nekom trščaru blizu Filipija, ali ga tu nađoše lovački psi. Uhvaćena, Srbi su ga predali njegovu protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice majke Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadržala vlast, iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja Jelisaveta.

Orhan na Wikimedijinoj ostavi

• His listing in "Medieval lands" by Charles Cawley.
• A listing of descendants of Ertuğrul, alongside other royalty
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda